Rober Fosije - Ljudi Srednjeg Veka

November 7, 2018 | Author: Kraftfeld | Category: N/A
Share Embed Donate


Short Description

ISBN: 9788686761408...

Description

ROBER FOSIJE

LJUDI SREDNJEG VEKA

ADRESA / NOVI SAD

Sadržaj Predgovor......................................................................................................5 Prvi deo - ČOVEK I SV ET.........................................................................9 1. Ogoljeni čovek.................................................................................... 11 KRHKO BIĆE...................................................................................... 11 Nakazno b ić e .................................................................................................. 11 Prilično zadovoljan samim sobom........................................................... 13 Ali da li on ipak vidi n ija n se?.................................................................. 15 ALI JEDNO UGROŽENO STVORENJE............................................ 18 Da li on, zaista, poznaje sebe sam og?..................................................... 18 Protiv čoveka, „neobični" napadi................................................................ 23 Bolest koja v re b a ............................................................................................. 26 Crna sm rt........................................................................................................... 29 Mogu li se ti ljudi izbrojati?........................................................................ 32 2. Životna doba....................................................................................... 41 OD DETETA DO ČOVEKA...................................................................41 Čekajući dete..................................................................................................... 41 D eteje stiglo......................................................................................................45 „Detinjstva” ....................................................................................................... 47 Dete među svojima......................................................................................... 51 ČOVEKOV PRIVATNI ŽIVOT.......................................................... 53 Vreme prolazi.................................................................................................. 54 Telo treba n ahran iti........................................................................61 Ukus treba obrazovati.................................................................................... 67 Telo treba u k ra siti........................................................................................... 69 MUŠKARAC, ŽENA I OSTALI.......................................................... 76 Dva pola licem u lice.......................................................................................77 Pitanje p o la ....................................................................................................... 81 Životi sa loncem na vatri...............................................................................85 Bračni okovi.................................................................................... 89

I njegovi k a ta n ci ................................................................................93 Bliski rođaci ........................................................................................ 98 I „srodstvo"..................................................................................... 102

OKVIR NAPORA.............................................................................. Kuća ................................................................................................. I sve što se u njoj nalazi ................................................................ Čovekje rođen da r a d i .................................................................. Koji rad? ........................ A oruđe? .......................................................................................... KRAJ ŽIVOTA............................................ Starci .............................................................................................. „Prelaz” ........................................................................................... Posle sm rti ......................................................................................

103 103 108 111 114 119 122 123 127 129

3. P riro d a ................................................................................................ 135 VREME KOJE PRO UČE................................................................. 135 Rasvetljavanje prošlosti čovekove okoline ..................................... 136 Šta su videli ili osećali? ................................................................ 138 VATRA I VODA................................................................................ 142 Vatra, simbol života i sm rti .......................................................... 143 Voda kao spas i dobro činiteljka ..................................................... 145 More, koje izaziva strah i iskušava .............................................. 147 POLJOPRIVREDNI PROIZVODI.................................................. 151 Zagospodariti zem ljištem .............................................................. 151 Obrađivanje zem lje ........................................................................ 154 Trava i vinova loza .......... ............................................................. 157 DRVO I ŠUMA.................................................................................. 160 Šuma, uništena i sveta ................................................................... 160 Šuma, neophodna i hraniteljka ..................................................... 164 A ljudi koji borave u šum i ? .......................................................... 166 4. A živ o tin je?........................................................................................ 169 ČOVEKOV ODNOS PREMA ŽIVOTINJAMA............................... 170 Strah i gađenje ............................................................................... 170 Poštovanje i lju b a v ........................................................................ 172 POZNAVATI I RAZUMETI.................................. 176 Šta su životinje? ............................................................................. 176 Proniknuti u taj svet ...................................................................... 178 UPOTREBLJAVATI I UNIŠTITI..................................................... 182 Usluge životinja ............................................................................. 182 Ubiti je čovekova osobenost............................................................ 187 Bilans koji se ne poklapa ............................................................... 192

Drugi deo - ČOVEK U SAMOM S E B I.............................................197 1. Čovek i d r u g i.....................................................................................199 ŽIVOT U ZAJEDNICI...................................................................... 199 Zašto živeti u zajednici ?.................................................................. 200 Kako se okupljati? ........................................................................... 204 Gde se okupljati? ..............................................................................209 Smeh i ig ra .......................................................................................217 OPREZNOST I ODSTUPANJA.........................................................222 Red i „redovi” ................................................................................... 224 M ir i č a st .........................................................................................229 Zakon i m oć ..................................................................................... 233 N e m iri ............................................................................................. 242 I ljudi iz drugih m esta .................................................................... 251 2. S aznanje............................................................................................. 257 UROĐENO..........................................................................................258 Sećanje ............................................................................................. 258 Im a gin a rn o ........................... 262 M e ra .................................................................................................266 STEČENO............................................................................................ 272 Gest, slika, re č ..................................................................................273 I napisano ....................................................................................... 278 Šta se u č i? ....................................................................................... 283 I g d e ? ............................................................................................... 288 Izražavanje ...................................................................................... 294 Ko piše i šta? .................................................................................... 295 Za koga se piše i k a k o ? ...................................................................299 Uloga umetnika ................................................................................301 3. I d u š a ..................................................................................................305 DOBRO I ZLO..................................................................................... 307 Kraj dualizma .................................................................................. 307 Vrlina i iskušenje ............................................................................ 311 Greh i oproštaj .................................................................................317 VERA I SPASENJE........................................................................... 319 Dogma i običaji srednjovekovnog hrišćanstva .............................. 320 C rkva .............................................................................................. 324 Sa one strane ................................................................................... 328 Zaključak

333

Predgovor „Mi, ljudi srednjeg veka, znamo sve to", rekao je jednom od svojih likova autor prošlog veka. Ova burleskna rečenica je trebalo da nasmeje književnike; ali šta je sa ostalima? Onima za koje je srednji vek široka ravnica neizvesnih kontura, u kojoj je kolektivno sećanje izmešalo kraljeve, monahe, vitezove i trgovce između kate­ drale i zamka, svi ogrezli, i muškarci i žene, u atmosferi nasilja, pobožnosti, proslava, „srednjovekovnoj” atmosferi. Svi oni koji prola­ ze pred našim očima, političari, novinari, radnici u medijima, odav­ de su crpili, uglavnom iz neznanja, ono što su želeli da prikažu kao nepobitne i ishitrene tvrdnje. Eto im, kao na repertoaru Šatlea „srednjovekovni” i recimo „međievalni” ili „srednjovekovno doba” što je ista stvar ali bez prezrivog značenja. Ima više decenija kako su Lisjen Fevr i Fernan Brodel nakon njega, mada sa manje agresivnosti, ismevali one koji su nastojali da se približe i da opišu te muškarce i žene, promene i umnožavanje u toku jednog milenijuma. Oni se slažu, kao što je to Mark Blok jed ­ nom za sve ustanovio, daje područje istorije bilo ljudsko stanje, sta­ nje čoveka ili ljudi u društvu; ali, oni su smatrali d aje to pre bila či­ sta fikcija nego vremenski dugo traganje za prototipom koji se du­ go vremena nije menjao i da „srednjovekovni čovek” nije postojao. Međutim, upravo je to naslov koji je Žak le Gof, ima nekih dvade­ setak godina, dao jednom eseju koji je pokušao da uradi sa deset drugih uglednih naučnika. Ali on je znao da izbegne uopštavanje modela, birajući da pažljivo posmatra, kao u nekoj galeriji, jedno­ stavne „društvene vrste": sveštenika, ratnika, građanina, seljaka, intelektualaca, umetnika, trgovaca, svetitelja, čoveka sa margina... i ženu u svojoj porodici. Ti portreti su crpili svoju umetnost, svoju boju iz svega što je pokretalo ekonomiju i društvo, ponašanja i ima­ 5

ginacije, sisteme predstavljanja i klasiranja. Oslobađa se sređnjovekovna klasifikacija u posebnim okvirima pristupačna modernima, a to smo mi, isto tako i elementi za razumevanje malobrojnih proble­ ma koji nam danas dosađuju. Moj pristup nije takav. Osim toga, zašto nastaviti ili čak preu­ zeti takvu fresku, dajući druge „tipove ljudi” ili dodajući nijanse i novine? Jedan takav rad, deo po deo, bio bi beskonačan, dosadan i od male koristi; pored toga, on u velikoj meri prevazilazi moje spo­ sobnosti. Međutim ja sam šokiran da se, u tom njihovom radu ili u drugim, po ambiciji skromnijim radovima, jasno pojavljuje činjeni­ ca koja kao da ne iznenađuje autore istraživače, a to je da svi ovi lju­ di, ljudi različitih porekla, jedu, spavaju, hodaju, vrše nuždu, sparuju se i, čak razmišljaju na isti način kao i mi: mi isto tako jedemo prstima, sakrivamo polne organe, uživamo na isti način, branimo se, ako je moguće, od kiše, smejemo se ili plačemo, i to isto kao i u vreme Karla Velikog, Svetog Luja ili Napoleona. Naravno, ja vrlo dobro znam koje su svakodnevne neizvesnosti isto kao i neizvesnosti jedne epohe, težina misli ili mode; ali, posmatrajući ga u njego­ vom svakodnevnom životu, juče kao i danas, čovek je samo dvono­ žni sisar kojem je potreban kiseonik, voda, kalcijum i proteini da bi opstao na jednom izdignutom delu lopte - od gvožđa i nikla čije su tri četvrtine prekrivene slanom vodom, a ostali deo je preplavljen biljnim okeanom kojeg nastanjuju milijardu drugih vrsta. U sušti­ ni, on je samo „ljudska zver”. Upravo me ona i interesuje, a Lisjen Fevr je bio sasvim u pravu kada je smatrao da deset ili dvanaest vekova može sve to da promeni. Čitajući ove reči koje bi se mogle smatrati provokativnim, či­ talac bi se mogao zacrveneti od besa; ali neprijatnost koju bi dakle osetio savršeno bi objasnila moje reči. To prećutkivanje bi zaista po­ kazalo da on ne uspeva da se odvoji od osnovne ideje koja podupire njegovo mišljenje: čovek je izuzetno biće zato što je stvoreno voljom Božanskog duha ili, ako se odbaci ova pretpostavka, zato što je on životinja obdarena izuzetnim kvalitetima. Ipak, ko ne vidi da mu je život stalno ugrožen vodom, biljkama, životinjama koje ga okružu­ ju, da je život neprekidna borba za opstanak i da možda, u dugoj, veoma dugoj istoriji naše planete, njegovo pojavljivanje ne predsta6

vlja ništa više od pojave koelakanta1 i dinosaurusa, ima nekih stoti­ nu miliona godina. Budimo dakle skromniji i prestanimo da na se­ be gledamo sa samozadovoljstvom. Dakle, u pokušaju da se uzdrmaju „pouzdane tvrdnje", ja sa­ mo želim da se potencijalni čitalac zapita o njihovoj istinitosti, da ih napusti, kako bi im se vratio, naravno, ako se pokažu kao najbo­ lje. Ja ne krijem da u tim recima postoje slabosti. Ja sam obavezan da biće čije ću telo, dušu, mozak i okruženje pokušati da opišem i da smestim u okvir čiji su mi izvori poznati ili bar u one okvire ko­ je sam mogao da kontrolišem. Dakle, ja nisam kompetentan da opi­ šem egipatskog seljaka ili tibetanskog monaha, ništa više ni versajskog dvoranina niti rudara Žerminala. Donekle, osećam se prijatno samo kada je u pitanju srednji vek; kroz profesiju sam svakako ob­ išao atinske hoplite2 ili konjanike Reichshoffena, ali nakratko. Me­ đutim, „srednji vek” ima specifičnosti, kao i sve druge etape u ljud­ skom iskustvu: ja ih neću moći sakriti, ublažavajući tako posthumni gnev Lisjen Fevra. Trebali se, dakle, dalje slagati sa „srednjim vekom”, univerzitetskim izrazom koji je izmislio Gizo ili čak Bosje. Komad vremena u kojem su ekonomija i društvo imali pojedine do­ bro označene crte, Marksov „feudalizam"? Ali, zaista, jede li se „fe­ udalno”? Vreme u kojem trijumfuje militantno i opšte hrišćanstvo? Ali, ne dolazi li „zlo zagriženih” iz Jevanđelja Svetog Jovana? Osta­ vimo to sada; taj spor bi bio uzaludan. Moja dokumentacija i, štaviše, većina istraživanja koja sam prisvojio i po kojima sebe preporu­ čujem, smeštena su u periodu od Karla Velikog do Fransoa I; a ja ću ipak napraviti izbor, kao i svi drugi i sa istim diskutabilnim doku­ mentima, na period od X II—XIV veka, period „gozbi” i „srednjovekovnih” defilea koje je organizovala oskudna zajednica. Još gore: izabraću svoje primere uglavnom u Francuskoj i to u severnoj Fran­ cuskoj je r mi je bliskija. Nisam završio sa pokušajem da sprečim dobronamerne kriti­ ke. Čovek o kojem ću da govorim nije ni vitez, ni monah, ni biskup, 1 Koelakant, poznata i kao riba-čudovište, riba koja je izumrla pre 65 miliona godi­ na. (prim, prev.) 2 Hopliti predstavljaju teško naoružane i opremljene pešake u antičkoj Grčkoj, (prim, prev.)

7

ni „velikaš", već više građanin, trgovac, gospodar ili učen čovek. To je čovek kojeg brine kiša, vuk i vino, kovčeg, plod ili još i vatra, se­ kira, komšija, kletva, spasenje, sve ono o čemu nam je govoreno us­ put ili prividno, kroz iskrivljenu prizmu političkih institucija, dru­ štvenih hijerarhija, zakonskih prava ili kroz načela vere. Ovde se, dakle, neće moći naći ni ekonomska izlaganja, ni tehnički prizori, ni klasne borbe; samo jedan siroti čovek iz svakodnevnog života. Završna reč: uzeo sam gotovo sve od drugih, ali ipak ne citi­ ram. Međutim, kao što se kaže u sklepanim zahvalnicama, oni će se sami prepoznati. Tu i tamo, dodao sam nekoliko opaski iz mog kra­ ja, o težini onog što je „prirodno” i o čovekovoj „bedi”. Za to preu­ zimam odgovornost kao i za sve što je izloženo, pojednostavljenje ili nepoštovanje hronoloških ili geografskih nijansi zbog kojih će se, naročito „eksperti" narogušiti. Ali to je cena koja se plaća za svaku pljačku. Da li sam dobro postavio svoj cilj? Ostaje mi samo da ga po­ stignem.

8

PRVI DEO

ČOVEK I SVET Evo dakle živog bića koje, naravno, živi od vazduha uglavnom sastavljenog od kiseonika, azota i vođonika. On spada u red kičmenjaka i to je sisar sa stalnim reproduktivnim ciklusom do kojeg do­ lazi sjedinjenjem dva pola. Spoznavanje njegovog porekla i faza u njegovoj evoluciji bi bilo neophodno pratiti da bi se saznalo kojim putevima je njegova „misao”, malo pomalo, ukrotila jedan deo, sa­ svim mali deo Stvaranja. Danas, čak i oni ljudi koji su bili izuzetno skromni i ponizni oklevaju i prepiru se u pristupanju tom pitanju: ukazujući na donju vilicu i trtičnu kost, oni se suprotstavljaju u tom neznanju, koje otežava svako novo otkriće, da bi pokušali da otkri­ ju kako smo, stotinama miliona godina, od marginalne šimpanze dospeli do Sigmunda Frojda. Ljudi srednjeg veka nisu sebi postavljali takva pitanja, kao ni ljudi vekovima kasnije, pa gotovo sve do danas: čovek je delo nasta­ lo zahvaljujući Vrhovnom biću nakon stvaranja sveta, kao vrhunac njegovog delà i prema njegovoj slici. Žena je nastala nešto kasnije kao neka vrsta ispravke onoga što je, međutim, trebalo da bude sa­ vršeno. U jednoj takvoj koncepciji, poreklo čoveka ne predstavlja nika­ kav problem i ono što se kod njega smatra mučnim može biti samo Božija kazna za neki prvobitni greh? Pogledajmo!

9

1

.

Ogoljeni čovek Neka čitalac poželi - znam da je u pitanju teška vežba - da sa­ da na neko vreme izađe iz okvira tradicije i neka pokuša da opiše i proceni ljudsko biće.

KRHKO BIĆE N akazno biće Ovaj naslov će bez sumnje izgledati uvredljivo; ali, on je rezul­ tat arheoloških, tekstualnih, fizičkih, rekao bih zooloških zapaža­ nja: pronađena tela, zatečena netaknuta u ledu ili tresetu, mumije svetih ili znamenitih ljudi, skeleti ćeli ili delimični što su prizori sa groblja, replike odeće ili alata; mesta, datumi i uslovi čuvanja su sa­ mo anegdotske pojedinosti. Iz tih neospornih ostataka, ikonografi­ ja, naslikana ili isklesana, razlikovaće se samo u želji da istakne de­ talje: ponašanje, visina, izgled. Naravno, razlike u odnosu na naše savremenike su zanemarljive: možda se dakle radi o skromnijoj vi­ sini, ako je suditi po svakodnevnoj životnoj opremi, ali i većoj mi­ šićnoj snazi o čemu govore neverovatni podvizi ratnika ili drvoseča. Da lije u pitanju ishrana? Ili možda način života? Uostalom, ko će na groblju razlikovati cevanicu jakog kmeta od cevanice bolesnog vlastelina. Prestanimo, dakle, da razmišljamo o sebi sa divljenjem koje traje hiljadama godina, a naročito žene. I recimo grubo da je čovek ružno i slabo biće. Naravno, možemo sa zahvalnošću razmišljati o 11

izvijenim linijama i oblinama našeg tela, bar prema našim standar­ dima lepote; ali, neki delovi tela su nezgrapni, može se reći i smešni: naša stopala i prsti na njima su beskorisni, naše uši smrežurane i nepokretne, naša glava isuviše mala u odnosu na ostali deo te­ la (što su grčki vajari, ljubitelji harmonije, pokušavali da isprave), polni organ muškarca ili grudi žene! Pitanje čiste estetike? Ali, po­ stoji i gore: dvonožac i sa stopalima, čovek hoda, trči i skače mnogo lošije od četvoronožaca; njegovi prednji ekstremiteti su atrofirali i oslabili u tolikoj meri da bi to nasmejalo svakog mesoždera; njego­ vi nokti su beskorisni i mala je prednost ono što je ostalo od njego­ vih zuba; njegova proređena dlaka ga ne štiti ni od jednog od nebe­ skih hirova; parenje mu nameće groteskne položaje, koje, istina je, deli sa brojnim drugim sisarima; u sledećih nekoliko godina, visina mu se smanjuje, telo slabi, organi ga izdaju. Još gora stvar je što njegova čula pokazuju ogromnu slabost; gubi sposobnost da vidi da­ leko, a noću ne vidi uopšte; opaža veoma mali deo šumova i talasa koji ga okružuju; njegovo čulo mirisa je u potpunosti uništeno, a taktilni osećaj je osrednji. Kaže se takođe d aje njegovo telo bljuta­ vo i isuviše slano, a njegov miris odvratan; ali to je sa tačke gledišta drugih životinja, upravo onih čija nas privlačnost, spretnost, pogled i opažanje čude i oduševljavaju: ptica koja lebdi u vazduhu, riba u vodi, mačka spremna da skoči. Ako prestanemo da se divimo sami sebi, stvar će se podrazumevati: čovek je biće koje je Stvoritelj ošte­ tio. Pa ipak... Pa ipak, kako poreći d aje čovek duboko ostavio svoj trag na vidljivom delu planete? Trebale su mu neke osobenosti da bi tako nadoknadio osrednji odlazni prtljag. Ako prihvatimo da se radi o izuzetnom stvorenju koje je Vrhovni duh želeo, nije potreb­ no nikakvo objašnjenje; a srednji vek se ne bi uopšte pitao o tome: da u svetu postoje belci, crnci, žuti, mali, veliki, dobri, loši, genijalci budale čak i hrišćani, Jevreji, muslimani, sve to dolazi od vrhov­ nog cilja čiji kraj izmiče čoveku, a koji bi mu možda bio otkriven na nebu. Tako da u tim vekovima nema traga koji je bio tražen, i iz ve­ oma jakih razloga izmišljena su dva kriterijuma - jedan pozitivan, drugi negativan - koji od čoveka čine izuzetan zoološki predmet; danas postoji vrlo mali broj ljudi, čak i onih dubokih duhovnih ubeđenja, koji se sa tim ne slažu. Čovek je jedini sisar koji, svoje palče­ ve može da postavi nasuprot ostalim prstima ruke što je jedinstven 12

i neophodan uslov za prikupljanje, obradu, i upotrebu oruđa, vatre, ili kremena, zbog čega je njegova superiornost u odnosu na druge životinje neosporna. Gospodar vatre, gospodar stvari, on je, sa dru­ ge strane, jedini među sisarima ako ne i među svim živim bićima koji uništava i ubija iz besa ili zadovoljstva, a ne zato što ga je na to naterao strah, glad ili seksualni nagon; čovek je najopasniji i najo­ krutniji među predatorima. *

Prilično zadovoljan sam im sobom Ubeđeni da su ono što je Bog želeo, ljudi srednjeg veka su ružnoću i nedostatke koje su viđali oko sebe mogli pripisati samo toj istoj volji, koja je promenila prvobitno delo. Fizičke ili moralne ne­ savršenosti nose znakove božanskog nezadovoljstva: ako ima po­ kvarenu dušu, osakaćeno telo, preopterećenu savest, to je zato što je grešio i on je neminovno „ružan” i slab, tako je i opisan i nasli­ kan. Ikonografija i svetovna književnost ne ostavljaju nikakvu sum­ nju: Jevreji, „Saraceni”, bogalji su u osnovi „ružni”: lica sa grimasa­ ma, deformisana visina, neproporcionalni udovi, neprijatna kožna oštećenja, preterana dlakavost ili pigmentacija, nos, oči i uši nepra­ vilni i uznemirujući. Utisak je da te osobine mogu samo da obes­ hrabre milosrđe i razumevanje. Srednjovekovni svet nije pokazivao nimalo sažaljenja prema nakazama, u pravom smislu te reči: smejali su se greškama slepaca, odbacivali su bolesne, prezirali slabe; nisu pokušavali da shvate ni Jevreja ni nevernika: u najboljem slu­ čaju, plašili su ih i proterivali; u najgorem slučaju, istrebljivali su ih „zarivajući mač u stomak onoliko duboko koliko može da uđe”, kao što je rekao sveti kralj Luj: ne samo što se nije mogao videti nijedan gest međusobne pomoći, polazeći naročito od crkve, već je milosr­ đe retko dobijalo priznanje drugih: u najboljem slučaju to će biti novac iz sažaljenja ili popustljivosti. I upravo ti skromni znakovi milosrđa prema drugome bi uvek bili ukaljani nekim ustručava­ njem, štaviše kajanjem, jer te žrtve božanskog gneva su sigurno kri­ ve, krive što nisu videle gde je istinska vera ili krive što su je ismevale. Na taj način se ne dobija spasenje već živeći svoj život ispu­ njen verom i nadom; bolje je ustupiti vinograd crkvi nego poljubiti 13

gubavca. Odbacivanje je samo moralno; takođe je i socijalno. Pošto se delo, napisano ili naslikano, obraća „visokom rodu”, aristokratiji samo do kraja XII veka, isto kao i buržoaziji, onda će strašljivi vi­ tez, pokvareni sveštenik, surovi seljak biti „ružni”, u najboljem slu­ čaju smešni. Ideja Dobra i Zla, Lepog i Ružnog nije univerzalna. Ne prizna­ jući ovaj dokaz, čovek rizikuje da doživi brojna razočaranja, a naro­ čito danas kada smo suočeni sa drugim kulturama, drugim sistemi­ ma razmišljanja. Ovi nivoi različitih vrednosti nas izlažu, kao i osta­ le bez sumnje, ozbiljnim greškama u proceni, ishitrenim osudama, strahovitim razuzdanostima. Za hrišćane srednjeg veka na Zapadu, dugo vremena potisnuti u ograničeni i prilično homogeni geograf­ ski okvir čija je populacija bila indoevropskog, keltskog, german­ skog, mediteranskog porekla, pojam lepote je mogao biti sličan: iz­ među keltskog konjanika i rimskog legionara, grčke Afrodite i ger­ manske Device, u pitanju su nijanse u detaljima; kanoni Praksitela3 ili Apela4 su veoma bliski kanonima slikara predrenesanse i gotike Amijena: visina je oko 1,75 m za muškarce, glava zauzima sedminu tela, lice je ovalno, očne duplje duboke, nos izbačen, ali su usne tan­ ke, koža svetla, više ružičasta nego braon, prsti tanki, dlakavost osrednja, ali je kosa gusta. Naravno, vrlo dobro znam da je čovek krupniji na severu nego na jugu kontinenta, tamnija je braon boja kože čoveka na jugu u odnosu na čoveka na severu, lobanja je više okrugla kod ljudi sa zapada i juga u odnosu na one sa istoka i severa; ali te „etničke” nijanse smatram kao zanemarljive u odnosu na Semite, Azijate, crnce svih vrsta. Neobična je činjenica da su primeri koje su pesnici opevali na jeziku d ’oc i d'oïï, ili primeri prika­ zani na freskama i minijaturama imali te crte; tako da ponekad i bez obzira na stvarnost oni ih nehajno primenjuju na ipak posebne modele, ali odbijaju da to vide. Prema tome, Lepota je onakva kakvu je Bog želeo i postoje na­ činio čoveka prema svom liku, ovaj će preuzeti njegove fizičke ka­ 3 Jedan od najvećih atinskih skulptora IV veka pr.n.e. i predstavnik takozvanog „le­ pog stila”, (prim, prev.) 4 Antički grčki slikar (IV vek pr.n.e.), dvorski slikar Aleksandra Velikog. Antički iz­ vori ga smatraju najvećim antičkim slikarom, (prim, prev)

14

rakteristike: anđeli, Krstitelj i Isus, svi liče, kao što su i Device liči­ le kroz vekove. Tako je došlo do neobične protivrečnosti: svi znaju daje, prema Rukopisu, Otac želeo da se otelotvori upravo među Jevrejima, da su proroci, apostoli, pa čak i Pavle bili Jevreji, odnosno „ružni” prema kriterijumima Zapada, ali nijedno prikazivanje ne sadrži semitske crte, ni Hrist, ni Dvanaestorica, ni arhanđeli ni pre­ teče. Lokalni primeri su izbrisali stvarnost; osim ako je priznato da niko više nije ni Jevrejin ni ružan, jer su bili u stanju da prepozna­ ju Mesiju.

Ali da li on ipak vidi n ijanse? Kada izađe iz svog sveta hrišćanina bele kože, čovek tog vreme­ na odmah gubi svoj kritički duh. Ne zato što ponekad nije uspevao da pronađe vrlinu kod jednog Saladina5 ili jednog Avicene,6 čak ni kod učenog rabina; nego je on u njima video samo moralne osobine. Gledajući izvana, svi su „crni”, a crna je boja noći, nepoznatog, opa­ snosti: Turci, Saraceni i Mongoli imaju crnu kožu; ali, to nije slučaj kod Jevreja jer su oni, takve bogoubice kakvi su bili, zaključili savez sa Bogom. Ipak, svi oni imaju ljudski izgled. Ali, s druge strane, bi­ ća koja je vajao umetnik iz Vezleja, koje je Mandevil zamišljao u svo­ joj radnoj sobi u Londonu, a koje su Plano Karpini i Marko Polo sre­ tali na putovanjima po Centralnoj Aziji, su nakazna, prave ljudske zveri: deformisana bića čiji su pojedini delovi tela uvećani ili zastra­ šujući, koža, rogovi, uši, noge i „neobično" lice su plod mešavine za­ padnjačkih utvara i persijskih, indijskih i kineskih legendi. Vrativši se u njemu poznat svet, hrišćanin, opisujući ljude ni­ je ravnodušan prema nijansama o kojima sam govorio ili je zaslepljen prototipima; ali, nihova zapažanja su retko deskriptivna i pri­ rodna. Pesnik na jeziku d'oc, pisac romana na jeziku d'oïl, oštrou­ man ratnik ili ratnici „junaci" su zainteresovani za stas, kosu, put lica; oni teško beže od tih stereotipa: brada je sa maljama, kosa je 5 Pravo ime mu je bilo Salah ad-Din Jusuf (1137-1193) - bio je kurdski vojskovo­ đa koji je postao vladar Egipta i Sirije i zasnovao ajubidsku dinastiju, (prim, prev.) 6 Avicena (980-1037) poznat i kao Ibn Sina, bio je vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik, (prim, prev.)

15

zlatna, usne crvene, ten rože boje, mišići gipki, struk vitak; a kad mladić skoči na konja ili kada mlada devojka drži cvet za svog dra­ gog, oduševljeni krug „prijatelja" nije iznenađen i bučno se veseli. Očigledno, pošto se seljak nikada ne opisuje za vreme oranja, niti tkalac dok obavlja svoj posao, istoričar, kao i obično, ostaje nem pred njihovim delima. Kako bi se radoznalost istančala potrebna je posebna okolnost, poput neverovatnih podviga Rolandovih drugova ili onih koji traže Gral i koji prevazilaze granice verovatnoće za šta je potrebna izuzetna fizička snaga. Ali ovi „podvizi” zbog kojih su mladi ratnici, bez sumnje, veoma uzbuđeni, možda su imali za cilj samo da poduče, ali ne i da budu opisani. Konačno, čini se da opšte ponašanje pojedinaca više privlači pa­ žnju. Ako izraz nije preteran možemo reći d aje izgled sociološka, a ne fiziološka karakteristika. Ako se, na primer, ukaže na kraljevu gojaznost i ako je osudimo, onda nije u pitanju aluzija na njegov neu­ ravnotežen režim ishrane ili zabrinutost za njegovo zdravlje; u pita­ nju je njegova služba, u ovom slučaju javna i njegova sposobnost, u ovom slučaju konjanička i ratnička koje su zanemarene, kao i činje­ nica da je gojaznost greh, greška, „sramota”. U tom smislu mi mno­ go pažnje posvećujemo izgledu. On je ogledalo duše i odraz je osećanja koja oživljavaju čoveka koji je opisan ili prikazan, mnogo više ne­ go što bi to uradili pokreti ili odeća. Istina je da bi osobenosti jednog vremena mogle ostaviti utisak na umetnika: primećeno je da se u rimsko doba ljudi na freskama i minijaturama uopšte ne smeju, kao daje zebnja današnjice pritiskala to vreme; oči su ispupčene, uplaše­ ne, kao neka vrsta odraza tih davnih „strahota hiljadite godine” koje danas nastojimo da poreknemo ili zamaskiramo. Mir se, naprotiv, očitava na crtama na „Divnom Bogu” (Beau Dieu)7 ili na vedrim lici­ ma minijatura X III veka. „Osmeh Remsa”8 nije potez dletom genijal­ nog, inspirisanog umetnika: to je potez njegovog modela. Ipak, potrebno je više od jednog hroničara koji bi „postavio” svoje junake i našao kod njih neke specifičnosti. Pošto vrlo malo pa­ 7 Beau Dieu - statua Isusa Hrista (prim, prev.) 8 „Le sourire de Reims” predstavlja statuu anđela sa čuvenim osmehom na katedra­ li u Remsu .i jedno je. od. najpoznatijih delà srednjovekovne skulpture, (prim, prev.) ' ‘

žnje pridaje formi on traži držanje u kojem bi fizičke karakteristike isticale ili rasvetljavale moralne osobine. Ali, pošto to nije bilo pozna­ to, on se okrenuo Galenu9 i Hipokratu: čoveka odlikuju „tempera­ ment" i „raspoloženje” koji su, u njegovom telu, rezultat nejednakih kombinacija četiri životna principa koje je priznavala antička, a za­ tim i arapska medicina: to su flegmatik, melanholik, kolerik i sangvinik. Pesnik prepušta brigu lekarima i prirodnjacima o pronalaženju njihovih uzroka, a što se njega tiče, on se posvećuje utiscima iz sva­ kodnevnog života ili društvenim odnosima: uzdržavanju, delatnostima, duhovnim i fizičkim reakcijama, čitavom nizu vrlina ili mana. Konačna oblast koja je danas dobro savladana: krv. Da li je u tim vekovima proliveno isto toliko, ako ne i više krvi nego danas, od malog je značaja. Nasuprot tome, pred njenim prolivanjem posmatrač deluje neustrašivo. Umetnik prikazuje još više odrubljenih glava iz kojih lije krv, otvorene Hristove rane, udove posečene na bojnim poljima iz kojih otiču crveni talasi, oklope koji propuštaju krvave fontane; pesnik takođe ne zaostaje: razlupane glave, odsečene ruke, rasporem stomaci i ja pored toga mirno prolazim. Da li je to, bar delimično, nepoznavanje uloge krvi u životu? Manja osetljivost na bol izazvan povredom? Prepuštanje sudbini pred jednim budućim, verovatnim i neizbežnim krajem? Ne postoji ništa što bi podsećalo na emociju koja bi danas mogla da dovede do prolivanja krvi, bar u pojedinim delovima sveta, na sreću, u onima u kojim mi živimo, je r u suprotnom... Ljudi tog vremena nisu bili ravnodušni prema krvi, ali oni su u njoj pre videli elemenat prenosa života, čak i vrlina. Moguće je da je to bila čista izmišljotina hroničara koji je bio uznemiren germanskim običajem ispijanja krvi konja oborenog u ratu kako bi sa njom upili i njegove kvalitete: hrabrost i snagu. Međutim važnost menstrualnog ciklusa u životu žene je očigledna: čuvanje prve krvi, svečana objava blagoslova, zabranjeni polni od­ nosi tokom menstruacije. Serologija10 je danas prilično napredovala kako bi biolozi mo­ gli da nađu veze između krvnih grupa i ponašanja pojedinaca koji 9 Aelije Galen ili Klaudije Galen, (129-199) poznatiji kao Galen iz Pergama, bio je poznati rimski lekar grčkog porekla, (prim, prev.) ..._ 10 Nauka o krvnom serumu i njegovoj terapeutskoj upotrebi."(prim, prev.)

17

su uključeni u to istraživanje pred naletima bakterija i virusa. U srednjem veku zabeleženo je da je takav čovek —isključivo visokog ranga, avaj! —pokazivao znakove bolesti za koju njegov sused nije znao; u periodu epidemije ove činjenice su bile još vidljivije: u za­ raženoj sredini, pojedine grupe nisu obolele i to bez razloga. U tom smislu, slučaj pandemije kuge u XIV i XV veku, o kojoj ću još govo­ riti, je upadljiv: zdrave „pastile” usred okeana zaraze. Nažalost, za istoričara su ta zapažanja retko bila precizna ili izražena u brojka­ ma; pa ipak, možda upravo u tome leži razlog neospornih raznoli­ kosti u proceni jednog istraživača po pitanju obima ljudskih gubi­ taka u takvim prilikama. Dugo vremena se nije znalo, sto je slučaj i sa nama samima, da pojedinci sa krvnom grupom B, na primer, ni­ su osetljivi na bacile kuge i da na prostorima na kojima je ta grupa bila u većini, kao što je to slučaj sa Mađarskom, pošast nije uopšte ili je vrlo malo pustošila. Mešanje krvnih grupa od tog vremena se proširilo zbog čega gotovo da i nije moguća zadovoljavajuća praće­ na krvnih podela u srednjem veku; pretpostavke bez sumnje opa­ sne, poput onih navedenih u Velikoj Britaniji, nisu ipak pogrešile, da bi se posredstvom njih objasnila kretanja saksonskog naseljava­ nja, okolnosti i njihove etape na arhipelagu.

ALI JEDNO UGROŽENO STVORENJE Da li on, zaista, poznaje sebe sam og? Društva koja za sebe kažu da su „napredna” predala su se sada jednoj vrsti kulta tela, panici pred godinama i poštovanju lekova ko­ ji ispunjavaju ordinacije i mesta „za vraćanje u formu” i optužuju lekara je r nije ispunio njihova očekivanja. Mediteranski svet, onaj antički kao i ovaj naš, tome je sklon više nego bilo ko drugi. Među­ tim, mi danas raspolažemo osnovnim patološkim saznanjima i bri­ žnim osobljem koje, u principu, odagnava naše strahove i naše ne­ znanje. Istoričari privučeni, čitav jedan vek, tom nosologijom11 su umnogostručili studije o srednjovekovnom telu, tražili su tragove 11 Nauka o bolestima - patologija (prim, prev.)

18

bolesti, ispitivali njihove psihološke efekte, o nekima od njih su čak više saznali, kao što je to slučaj sa kugom, zahvaljujući činiocima pre svega demografskim, ekonomskim, pa čak i socijalnim - u evo­ luciji srednjovekovnog doba. Oni su tako široko proučili bolesti otmenog društva, epidemije masa, judeo-grčku i arapsku nauku; na­ veli su simptome, napismeno ili ne, davali ozbiljne dijagnoze i opi­ sali njihov razvoj. Sav ovaj posao je divan. Divan, ali površan; jer, u to vreme, kao i danas, ako smo i „uz­ nemireni” (u tom smislu, reč postoji od 1953) napadom kuge ili na­ glim širenjem side - to je isto - u stvari, mi ništa ne znamo o žulju na nozi, o nosu koji curi ili o usporenom radu creva, te „male napa­ sti” koje, ništa manje, uništavaju harmoniju ljudskog tela. Ja ne mogu, za naše vreme, da odgovorim na pitanje koje otvara to pogla­ vlje, ali što se tiče srednjeg veka odgovor je kategorično negativan. Štaviše, kako su ovi ljudi pre XII veka mogli imati uvid u medicin­ ske studije koje se pojavljuju napisane ili prevedene u Kordobi, Palermu, Salernu, Monpeljeu? Sad već nismo sigurni da su monasi koji su sledili Petra Prepodobnog12 sredinom XII veka, ili knezovi koje su oni savetovali zaista shvatili potrebe i nedostatke tela. Što se tiče ostalih, kako su uopšte smeli da se usude zapitati o onome što je očigledno božanska volja: mrtvorođenče, bogalj rođenjem, hronični bolesnik, ali i ljudi koji su gluvi, slepi, nemi? Oni su cena koju treba platiti njegovom gnevu: zaista, svi su prirodno kažnjeni za grehe koje su počinili oni sami ili njihovi preci; jer, mi nasleđujemo nedostatke kao što nasleđujemo i grehe. Za ovu presudu ne postoji ni lek ni žalba. Kada je u pitanju nasilna smrt u borbi u ne­ koj šumi ili slučajna smrt, ona sa sobom nosi sramotnu kaznu: ne­ ma ispovesti, nema spasenja. Pa ipak! To napušta ili udvostručuje dogmu što hrišćanin pri­ hvata prilično loše: on traži utočište ne pokazujući preveliku ozlojeđenost zbog samovolje Onog odozgo. U samom početku su postojali posrednici koji su mogli ublažiti neumoljivost Sudije. Poštovanje moštiju i hodočašća po svetim mestima se razvijaju u isto vreme sa širenjem uticaja Crkve. Kao i obično, bar u zapadnoj Evropi, crkva 12 Pjer-Mari de Montboasje (1092-1156) poznat je kao Petar Prepodobni (Petrus Venerabilis) bio je deveti opat manastira Klini (prim, prev.)

19

je znala da zadobije odanost koristoljubivih od kojih su mnogi bili njeni prethodnici: nadrilekari, čudotvorni kamen ili izvor su uvek bili pod okriljem sveca, stvarnog ili izmišljenog, čije su moći izlečenja nadaleko poznate; svaki ima svoju „specijalnost" o čemu govore detalji iz njegovog života ili njegovog mučeništva: jedan leci brada­ vice, drugi groznicu ili bol, a to mogu zahvaljujući čudu za kojim su željno tragali. Postavljalo se čak i pitanje o ponovnom pojavljivanju tih sporednih kultova u XI veku i kasnije: može li se u tome videti značaj određene bolesti? U svakom slučaju, izvedena čuda, koja su sa zadovoljstvom opisana u brojnim tekstovima iz tog vremena, predstavljaju najčešće bolesti: tu su više zastupljene bolesti nastale usled loše ishrane, nego povrede i organska oboljenja. Što se tiče De­ vice čiji se kult počeo poštovati nakon 1150. pod uticajem cistercita,13 ona je više bila usmerena na lečenje duše nego tela: molimo joj se kao majci, a ne čudotvorcu. Tačno je da Crkva nikada nije dozvo­ lila da se taj kult razvije do majke-boginje, do hrišćanske Kibele,14 jer je ona devica i samim tim ne može biti simbol plodnosti. Na hodočašćima, darovi su dobra delà; a monasi im se radu­ ju. Ali, da li će njihove molitve biti uspešne? Ne bi li bilo bolje obratiti se —ali tajno, naravno, stručnjacima u umetnosti ispitiva­ nja zvezda, što može imati samo bezvremenski efekat ili onima ko­ ji izrađuju lekove u granicama paklene etimologije?15 Istoričari da­ nas posebno cene čarobnjake i veštice ponoseći se antropologijom ili sociologijom; ovaj „iskrivljeni” svet oduševljava, u stvari, sve učenike, bliske ili ne Frojdu, Mosu, Levi-Strosu. Pored toga, broj­ ni procesi koji su se dogodili između XV i XIX veka učiteljima sila „zla” su dali povoda za neprilične komentare; istina je da mi obič­ no imamo samo optužujuće spise. Međutim, u X III veku, u svojim propovedima, dominikanci, koji ih očigledno osuđuju, pokazuju da je njihovo mesto, bar u seoskom okruženju, prihvaćeno i neophod­ no: gestikulativne primene i kiropraktika, recepti i ponavljanja 13 Rimokatolički crkveni red (prim, prev.) 14 Kibela je grčka i rimska boginja, personifikacija divlje prirode - vladala je ćelom prirodom. Poznata je i kao „Matri magnae”, Velika Boginja, Velika Majka ili Maj­ ka Bogova, (prim, prev.) 15 Učenje o poreklu, uzrocima, činiocima i mehanizmima nastanka nekih fizičkih ili mentalnih bolesti ili poremećaja u ponašanju.

20

molitvi, obredi zasnovani na upotrebi biljaka ili svojstvima vode. One koji brinu o telu sigurno nadmašuju oni koji utiču na um, a Crkva ne priznaje da ti obredi menjaju božansku volju: treba dakle osuditi, čak i spaliti one koji tvrde da su zamena za Boga u borbi protiv zla koje je on oslobodio. Optužbe za jeres bi opravdale nasi­ lje nad vešticama; u stvari, spaljuju se seljaci koji su nameštali udove više nego zli duhovi. Dominikanske propovedi i priče takođe daju ženama, a naro­ čito starim, ulogu posrednika između onog sveta tame i slabosti te­ la: one su, zaista, najviše pribegavale ovim običajima i dugo su ismevale mudre „naučne” duhove takozvanih „modernih” vremena. Ali oni su danas, maskirani kao „umerena medicina”, fitoterapija, kura mladosti i drugo, i ta pribegavanja „prirodnim" lekovima su u procvatu: kreme, masti, čajevi, purgativi, masaže ili fizioterapeutske manipulacije se nadmeću sa „psihološkom pomoći” i „grupama za podršku” koji naš zaluđeni ego dovode do granica grotesknog. Sve je do režima ishrane i svojstava biljaka koje se tu mešaju; i za­ ista, od srednjeg veka većina recepata se može naći u medicinskim raspravama. Ako su žene u prvom planu, jer je i Eva bila napola veštica, i ako svaka majka zna recepte za lečenje svog deteta, muškarci su vi­ še posmatrači nego tradicionalisti i oni će doneti iskustvo koje im budu doneli njihovi ljudi, a rede njihova putovanja. Ipak, postoji iz­ uzetak: Jevreji. Oni idu od sela do sela, od ulice do ulice noseći tor­ be, flašice, talismane; oni znaju ispitivati mokraću, klistirati, pušta­ ti krv, prilično dobro staviti longetu, postavljati ventuze, izmeriti puis. Tu nauku, te metode su sakupili u više od hiljadu godina kontakata mediteranskih i istočnjačkih kultura. Oni su prilagodili sin­ tetičke pretpostavke grčko-rimske medicine, analitičko iskustvo in­ dijskih i iranskih lekara i kroz islam, prenoseći svoje znanje od za­ jednice do zajednice. Najučeniji prevode Avicenu i Galena i tuma­ če Konstantina Afrikanca,16 slede Majmonida17 i proučavaju Avero16 Konstantin Afrikanac (1020-1087), bio je prevodilac islamskih i grčkih medicin­ skih delà. Ime Afrikanac je dobio po mestu rođenja - Kartagina, Afrika. 17Mojsije Majmonid (1135-1204), srednjovekovni jevrejski filozof, teolog, mate­ matičar, astronom, lekar.

21

sa.18 Upravo su Jevreji ti koji lece, skromni ljudi u nauci. Tačno je da su zbog toga vrlo brzo platili cenu: zato što znaju, zato što ih lju­ di iz svih krajeva pitaju za savet, njihova sudbina će biti zapečaće­ na zbog njihovog uspeha; u slučaju neuspeha u toku epidemije, smatralo bi se da su je oni oslobodili. Da bi se lečili i drugim sredstvima, a ne samo „receptima sta­ rica”, potrebno je poznavati od čega je to telo sastavljeno. Nemo­ guće je to očekivati od većine: vojnik je video otvorene stomake i krvave rane; seljak ima neku predstavu kako izgleda skelet životi­ nja koje komada; sve žene su ginekolozi. Ali sveukupno to je ništa; najverovatnije je da čak ništa ne znaju o ulozi srca i mozga. Čak i u slučaju epidemije, ideja zaraze, dakle ideja o pokretaču prenosi­ ocu nije prihvaćena ni pobijena. Inače, ovo neznanje, koje je na­ rodna medicina uspela da pobedi u XIX veku, nije potpuno, jer — zahvaljujući iskustvu ili intuiciji, kako god želite - razni postupci lečenja su se pokazali kao tačni: trepanacija,19 kauterizacija va­ trom,20 nameštanje preloma, melemi, opijati, steznici, ventuze, revulzije21 postižu svoj cilj i ukazuju na pojedine tačne opservacije o krvi, kostima i koži. Istina je d a je često potrebna intervencija pri­ rodnjaka. Oni su najučeniji; oni su čak u stanju da garantuju spi­ skove lekovitog bilja od 800 poglavlja. Ali, oni su dugo vremena ostali na nivou teorije Hipokrata, Galena, Oribasa.22 Persijski do­ prinos preko Salerna i Monpeljea, o harmoniji telesnih funkcija, o krvotoku, ulozi kičmene moždine, pa čak i o ideji naslednih kriterijuma, dolazi iz Španije i sa Balearskih ostrva krajem XII veka; ali se suočavaju sa zabranama crkve poput one u Troa 1163. i u Lateranu 1215. Ideja upotrebe skalpela na ljudskom telu je zabranjena: ona se izjednačava sa „crnom magijom”, dok rasparčavanje mrtvih životinja nije samo posao mesara već služi i u naučne svrhe. Kada je započeto sa autopsijom ljudskih tela? Tajno, na životinjskim te18 Averos (1126-1198), arapski lekar, filozof, matematičar i pravnik. Poznat je po nastojanju da Aristotelovu filozofiju pomiri sa islamom - učenje poznato kao averoizam. 19 Hirurški izraz za otvaranje Iobanje. (prim, prev) 20 Sagorevanje rane u cilju sprečavanja daljeg procesa (prim, prev.) 21 Odvođenje krvi iz jednog delà tela u drugi. (prim, prev.) 22 Oribaš (320-400), grčki lekar (prim, prev.)

22

lima između 1190. ili 1230. u Veneciji; na telima osuđenika nešto kasnije isto u Italiji? Car Fridrih II, kao i obično veoma inovativan, savetuje i uvodi autopsiju u praksu na Siciliji posle 1240; posle 1290, seciranje je dozvoljeno u Bolonji i Padovi. Štaviše, naučnici privučeni time su pojurili da uživaju u eksperimentalnoj nauci, a naročito u Severnoj Evropi (što bi vredelo objasniti): Albert Veli­ ki,23 Nekam,24 Šantempre,25 Bekon. Ovaj raskid sa pređašnjim em­ pirizmom je novo poglavlje u istoriji misli; XIV i XV vek će prisu­ stvovati rađanju naučne medicine. Ali, gde su siromašni ljudi u svemu tome?

Protiv čoveka, „neobični" napadi Vođeni medicinskim žargonom koji nam daje iluziju da zna­ mo, mi lako gubimo iz vida osnovni oblik bolesti (prvobitnu formu). U našem neumerenom društvu, narodna dijagnostika za sve i sva­ šta označava, na primer, alergiju, stres je zgodan izgovor za svaki poremećaj, kao i mutirajući virus, dok oni koji zaista znaju sležu ra­ menima. Ali prehlada, grčevi, svrab, „bolovi u bubrezima” ili glavo­ bolje su naša svakodnevna zajednička sudbina. Mi o tome ne priča­ mo; kako bi tek o tome mogli pričati naši davni preci u jednom dru­ štvu koje je bilo popustljivije u pogledu nesreće koju nam je odre­ dila sudbina? „Proliv", „prehlada”, „malaksalost”, „zaraza”, „grozni­ ca” nemaju pouzdano medicinsko značenje. Nedostaci pri rođenju ili nasledne bolesti se ne lece niti se o njima govori: štap za invali­ de, slušni aparat za gluve, izrugivanje gestova nemih. Što se tiče slepih, nema sumnje d aje treperenje svetlosti ognjišta ili svece po­ većavalo njihov broj; ali, njihove zabune su izazivale smeh, a ništa nije učinjeno da se pomogne kratkovidim ljudima, u periodu od Neronovog ametista do Bekonove lupe u X III veku. 23 Albert Veliki (oko 1200-1280), nemački filozof, teolog, svetac, prirodnjak, bi­ skup. Poznat je i kao „doctor universalis” - opšti učitelj, (prim, prev.) 24 Aleksandar Nekam (1201-1272), engleski kaluđer, filizof i enciklopedista, (prim, prev.) 25 Toma iz Šantemprea (1201-1272), srednjovekovni pisac sveštenik, teolog, (prim, prev.)

23

Anomalije u ponašanju iznenađuju još više. Slučajevi tih anomalija beleže se i kod otmenog društva, ali za to ne postoji lek. Neka se gojazni osude u hronikama i ismeje njihova nesposobnost jahanja, ali ne i proždrljivost. I sa zadovoljstvom se ističe prilično lažna svest kao kod Luja VI i njegovog neprijatelja Osvajača, koji su tim povodom ismevali jedan drugog. Pijanstvo je, ako se može­ mo usuditi da kažemo, ista stvar: skromni ili ne, mnogi piju isuviše i zbog toga gube razum. Ono što uostalom znamo o količini vi­ na ili drugih alkoholnih pića koju unesu odrasle osobe oba pola i svih društvenih slojeva kao i svih godišta objašnjava to kod svih: od litre do litre i po svakodnevno: istina je da se ne zna od koliko je gradi alkohol. Osim toga, u zemlji vina pijanstvo se praštalo ka­ da nije uzrok nečasnog ponašanja: zna se d a je Jovan bez Zemlje pio mnogo kao i njegov neprijatelj Filip Avgust i da su dijagnoze ciroze jetre ustanovljene i kod njihovih savremenika ili nešto ka­ snije, Šari Smeli, pijan svaki drugi dan, u alkoholu je pronašao pri­ liku za besmislenu smrt. Što se tiče Svetog Luja, strogo pobožnog, on je noću zatvarao i praznio Pariške kafane, ali da li su ga uosta­ lom poslušali? Neumereno jesti i piti dovodi do poremećaja koji se pripisuje slabosti karaktera što mi osuđujemo sa osmehom. Seksualni stavo­ vi ili navike, o kojima ću još govoriti, takođe podstiču zloupotrebu afrodizijaka. Ali sigurno ne više od neumerenosti u hrani čije posledice nisu klasifikovane kao bolesti. Nasuprot tome i danas pod okriljem psihosomatskih opravdanja dve vrste ponašanja kvare hipokratsku harmoniju. Zaista, jedno od njih počiva na današnjem društvenom zlu: droga sa njenim psihičkim, nervnim i organskim posledicama. Nažalost, gubitak sebe samog što povlači upotreba droge vezuje se, u najranijim danima, za pokoravanje zlim silama; ona se, dakle, više izjednačava sa grehom i porokom o kojima se ne priča nego sa fiziološkom zavisnošću protiv koje se treba boriti; po­ što nije osuđena i nije opisana, ona u velikoj meri ne izaziva zabri­ nutost. Međutim, njeno prisustvo je očigledno. U franačkim drža­ vama Orijenta ili u zemljama bliskim islamu, žvakanje ili pušenje indijske konoplje se sigurno dešavalo i van muslimanskih sekti Libana ili Atlasa. Čak i u Evropi prah maka ubran u Aziji je italijanski pre 1200. ili 1250, i prelazi iz svežnjeva „začina” u medicinske 24

bočice. Čudne vizije, psihodelični prikazi, moždani poremećaji na­ stali upotrebom droge može opisati samo izlečeni zavisnik; ali ako se desi da takva osoba uzme kist to će biti čudnovate vizije Hijeronimusa Boša.26 Ta droga se može uneti bez želje i može da oslobo­ di skriveno unutrašnje nadahnuće. Danas postoji potreba da se sa drogom izjednači slučajni ergotizam:27 ovog puta naši izvori su pričljivi; ako, dakle, nikada nismo videli poreklo bolesti i njihove lekove, epidemija zvana „crvena bolest” ili „groznica sv. Antonija” je duboko pogodila mase i ganula hroničare. Ustanovljena od 872. u severnoj Evropi, u XI veku u srednjoj Francuskoj, krajem XI ve­ ka u južnoj Francuskoj, bolest, bez sumnje, dolazi od halucinogenih efekata ergoa, veoma sitne gljive tipa smrčak28 nevidljive golim okom, a koja se nalazi u klasu žitarica, naročito u raži i može da za­ razi ćelo polje; svako ko je proba oboli, a javnost u tome vidi zlo­ kobnu zarazu: vrtoglavice, konfuzije, delirijum zatim opekotine i jaka groznica što odaje utisak droge i epidemije. Uvek i na svakom mestu, ergotizam, ne uvek sa smrtnim posledicama, pratio je raž u njenom povlačenju krajem srednjeg veka i nestao zahvaljujući upotrebi azotnih đubriva. Kao što smo smatrali daje ergotizam epidemija, a hašiš krivič­ no delo, isto smo tako bili u zabludi o poreklu moždane slabosti, te mešavine zebnje, paralize, frustracije i umora od koje se žale goto­ vo svi naši savremenici, a koja je poznata pod nazivom nervna „na­ petost” (stres). Termini korišćeni u srednjem veku pokazuju više saosećanja prema osećaju iznemoglosti bolesnika nego prema ргеteranoj razdražljivosti: kaže se malaksalost, tupost, ravnodušnost. Naravno, buka, užurbanost, prekomeran rad, po našem mišljenju, su osnova iscrpljenosti nervne otpornosti; u periodu srednjeg ve­ ka, pošto je njihova snaga bila očigledno manja pitali smo se o pri­ rodnom poreklu iznemoglosti. Čovek koji je neaktivan može biti sa­ mo beskoristan; zaista, nema odmora, razonode, staračkih domova. 26 Hijeronimus Boš (oko 1450-1516) holandski renesansni slikar, (prim, prev.) 27 Ergotizam ili „groznica sv. Antonija”je trovanje čiji je uzročnik raž zaražena „ra­ ženom glavicom" - javljao se često sa glađu u godinama kada su ljudi zbog nesta­ šice bili prinuđeni da jedu zaraženo žito. (prim, prev.) 28 Vrsta pečurke (prim, prev.)

25

Odbačen, čak i prezren, on nije bolesnik kojeg treba negovati niti slab čovek o kojem treba brinuti. Besposlenost je luksuz za moćni­ ke, dar za manjinu.

Bolest koja vreba Ipak, svi ti ljudi nisu hromi, pijanice, drogirani ili iznemogli, ali oni obolevaju kao i mi - ili bolje rečeno, oni nemaju iste bolesti kao i mi. Začudo, rak koji je stalno u našoj podsvesti čak i kada ne nagriza naše organe, nije nikada pomenut; ipak, sam njegov princip koji predstavlja nepravilnost u životu ćelija, dakle, direktni napad na načela harmonije koja potiču još iz antičkog perioda bi morale iznenaditi naučnike i zajednicu: tišina! Očigledno, neki znaci koje nam iznose bi mogli biti i svakako su znaci raka; reč tumor, kao i sama reč rak pojavljuju se, ali u smislu oteklina i gnojnih prišteva. Što se tiče zaraze, odnosno metastaze, kako mi kažemo, sa jednog organa na drugi, ona je poricana, kao i prelaženje sa jednog tela na drugo; možda učeni ljudi veruju u Aristotelovo učenje. Nema raka, i ništa manje čudno, nema aluzije na bolesti disajnih organa, jer upala može biti bilo šta. Međutim, maramica je sigurno srednjovekovni „izum"; ali, u to vreme ljudi ne brišu nos, ne pljuju, ne kašlju ili nam to barem nisu rekli. Najzad, običan čovek obraća pažnju samo na ono što upada u oči: koža; na ono što izaziva zabrinutost: stomak; na ono što mu se čini kao znak nadolazećeg zla: groznica. Proliv je jedan od uzroka koji je kod odraslih kao i kod dece, bez sumnje, najčešće bio prizi­ van u trenutku smrti. Šta on obuhvata? Jednostavne crevne i želudačne poremećaje? U XV veku ne govori se o klistirima, melemima, uljima za piće i sa izvesnim osećajem za realnost, o zagađenim vo­ dama koje su ljudi pili i o zagađenom vazduhu po ulicama. Ali, po­ stoji svest da se mogu pojaviti teški oblici za koje se ponekad sma­ tralo da su zarazni: zapažamo li dizenteriju, tifus, čak i skorbut? Vi­ soka temperatura, dijareja, žeđ, i „maligni” bolovi su uglavnom zabeleženi i, sasvim ispravno, pripisani insektima i unošenjem u že­ ludac ili prostim kontaktom sa zaraženim materijama i prljavim tečnostima. U stvari, oni u tome vide zarazu jer pogađa ćele grupe 26

ljudi koji žive u nehigijenskim uslovima, siromašno gradsko stanov­ ništvo, vojnike u pohodima, gladne seljake. Čak se ide do toga da se govori o epidemiji: to je naširoko zabeleženo u VI veku kao i u XII u vojskama Italije, Akvitanije, ili na mestima po kojima je pustoši­ la glad: 30 000 mrtvih u Engleskoj 1406? Ali strahota tih i drugih brojki svedoči više o strahu hroničara nego o realnim razmerama bolesti. Pušta se krv, daju se klistiri što još više pojačava simptome bolesti; koriste se masti i drobljene biljke što je, u svakom slučaju, bolje, ali to ne može spasiti ni Svetog Luja ni Jovana X X II.29 Groznica je samo jedan od simptoma i može se vrlo brzo uoči­ ti kod bolesnika. Ali kada ona postane intenzivna, hronična, izvor bolova ili povraćanja, potrebno je u tome videti specifičnu bolest: žutilo, groznica praćena visokim temperaturama, groznica sa osi­ pom, znojenje, sve ove pojave koje današnja medicina razlikuje vi­ đene su samo kao varijanta „močvarne kuge”, malarije, močvarne groznice u toplim, vlažnim i nezdravim zemljama. Verovatno je da su dobro uspostavili vezu između tih različitih oblika i ujeda otrov­ nih insekata; ali, ponavljanje napada groznice ili slabe jetre povlači samo površinsko lečenje: obloge i opijati, od čega umiru, kao što je to bio slučaj sa brojnim krstašima u Levantu ili seljacima u priobal­ nim delovima. Nasuprot tome, virusna gripa čiji su simptomi ka­ šalj, glavobolja i izuzetan zarazni karakter se malo razlikuje od oso­ be do osobe: zabeležena su opasna širenja od 972, još dva ili tri u X III veku, više u XIV veku; ali ništa što bi pokazalo d a je razlikuju od „klasične” groznice, ako nisu u pitanju napadi kašlja od upale. Zatim, štucavica na koju se žalio građanin Pariza oko 1420. je r ona prekida propovedi, a da to ipak nije bio veliki kašalj. Čovek može da sakrije svoje bolove, savlada groznicu; ne mo­ že da sakrije oštećenja na koži. Već sam naveo važnost spoljašnjeg izgleda, ma koliko ona bila simbolična, koja je bila, još uvek je i sve više i više odraz dobrog zdravlja, bogatstva, fizičke, pa čak i moral­ ne lepote. Puderi i kreme bi trebali da izbrišu tragove godina i ne­ savršenosti na licu. U tom smislu, srednji vek nema šta da nauči od neumerene upotrebe kozmetike danas. Nažalost, uklanjanje bora i ulepšavanje izgleda da su neefikasni kada bolest otvoreno napadne. 29 Jovan XXII, rođen kao Jacques Duèze, bio je papa od 1316-1334.

27

Bubuljice, gnojni pristići, pege nisu mogli promaći slikaru i to ne samo u XV veku u periodu realizma. Ali kuga je ta koja u narodu postoji kao simbol srednjeg veka. Što se tiče komentarisanih slika, ponavljanih priča o bolesniku prekrivenom odvratnim krastama, ružnim ljuspama (lepra na grčkom), u ritama, koji udaraju čegrtaljkom30 oni su prisiljeni da se sami sklone u neki prljavi ćumez dale­ ko od zajednice: 2 -3 % stanovništva, tvrde istoričari; više od 4 000 azila koji bi ih primili, oko 1 300 - karantina, bolnice za gubave, ko­ lonije - samo u Francuskoj u to vreme; od IX veka nastaju brojni propisi za izolaciju čoveka za kojeg se sumnja d aje oboleo, a njego­ va kuća, odeća i sva imovina koju je dodirivao su spaljivani. Među­ tim, mi danas duboko sumnjamo u to jer bolest i dalje pustoši po Aziji a neke strane te bolesti bolje vidimo: ti zaraženi ljudi idu u grad, svedoci su dešavanja, primaju i upravljaju imovinom; pojedi­ ni rade u sudu ili u trgovini, a neki čak postaju i kraljevi u Jerusalimu poput Boldvina IV.31 Iznenada, kuga nestaje: možda je ustuk­ nula pred bacilima tuberkuloze jer su te dve bolesti nespojive; i za­ ista, o ovoj poslednjoj čini se da niko ne govori pre kraja XIV veka. Do XV veka će ostati samo osamljeni „potomci leproznih", ali oni su više prognanici nego bolesnici. Šta misliti? Znaci gube su dobro po­ znati: pločaste fleke na koži, otečene limfne žlezde i čvorići, kvrge koje uništavaju zglobove i hrskavicu ruku i nosa, napadi groznice, čak i poremećaji praćeni paralizom. Ali, svi ovi znaci koji mogu do­ vesti do smrti, daleko od toga da su svuda potvrđeni: nisu li oni pomešali gubu sa kožnim bolestima - crni vetar ili ekcem nastao usled nedostatka higijene, psorijaza, fleke - koje uopšte nisu zarazne? Možemo se dakle zapitati da li strašna reputacija lepre počiva na psihološkoj osnovi: odbojni, prepušteni nekontrolisanim seksual­ nim impulsima (ne razmišljaju li da im pošalju Izoldu?), koji svoje verovatne krivice nose na licu, optuženi da zagađuju bunare, seme, pa čak i životinje, zapadni hrišćani gubavce smatraju „nedodirlji­ vim”, simbolom Zla, Greha i Nečistoće. Treba li ih dakle isključiti, i držati daleko od vernika. 30 Čegrtaljku (poput zvečke) su ljudi, zaraženi kugom, bili obavezni da nose kako bi udaranjem u nju najavili svoj dolazak. 31 Boldvin IV Gubavi (1161-1185) bio je kralj Jerusalima od 1174-1185.

28

Od svih ovih bolesti, ostaje jedna koju su starešine i ljudi srednjeg veka izgovarali šapatom, a koja nas i danas iznenađuje svojim natprirodnim karakterom. Čovek ili žena, štaviše, govori i radi normalno među ostalim ljudima; iznenada, ukrućuje se, prebledi, sruši se, odjednom kreću trzaji, a zatim pada u neku vrstu ko­ me. Nakon sat ili dva vremena, ta osoba ustaje i uopšte se ne seća te krize: očigledno ju je „opseo” Duh. To je „padavica”, „sveta bo­ lest” koja označava žrtvu kao trenutnog čuvara nadčovečanske mo­ ći. Do napretka medicine u oblasti nervnog sistema u XIX veku, epilepsija je smatrana kao znak božanske milosti, a bolesnik kao glasnik s druge strane. Nisu ga žalili niti lečili; poštovali su ga i bo­ jali ga se, pa bio on sam Cezar ili siromašni zemljoradnik.

Crna smrt U naše vreme, kada je ljudski život utoliko manje težak od ži­ vota siromašnih ili „nedovoljno razvijenih”, mi drugačije reagujemo na veličinu neke demografske katastrofe. Štaviše, naša sredstva informisanja, naši mediji čine sve da u nama izazovu saosećanje: ubi­ jena dva vojnika iz zasede, 200 mrtvih u napadu ili 2 000 zgnječe­ nih u srušenom tornju, eto šta jako pogađa „razvijeni” svet; ali, šta je sa 700 „domorodaca” koji se međusobno ubijaju sa našim oruž­ jem ili sa hiljadama ljudi koji stradaju od zemljotresa, to na nas uopšte ne utiče - to je isuviše daleko od nas. Trebalo bi dakle sudi­ ti isto, samo oprezno koristiti reči koje šokiraju, među kojima se „genocid” vrlo loše koristi. Dva užasna i glupa svetska rata u prvoj polovini XX veka su za nekih pet godina prouzrokovali 50 do 60 miliona mrtvih; to je malo s obzirom na 120 miliona Indijanaca koje su osvajači iz Meksika i Južne Amerike ubijali alkoholom i bacilima boginja i ospica. Istina je da su prvi smatrali da brane zemlju ili ide­ ju, a da je ono što je ostalo od drugih primilo istinsku veru. Ali šta će reći o mrtvima od „crne smrti": 20 do 25 miliona hrišćana leži po ulicama, naduti od crnih prišteva koji nisu ništa tražili i ništa nisu dobili. Treba se, dakle, zaustaviti na kugi. Toliko se razmišljalo, pro­ učavalo i pisalo o toj pošasti tako da verovatno ništa novo neću ге29

ći. Mi o toj temi znamo gotovo sve što su naši izvori sačuvali. Zato ću izneti samo neke aspekte za koje se smatra da su sekundarni. Pre svega, ono što govori o samoj prirodi pošasti. Ustrajnost kuge, i da­ nas, u centralnoj i istočnoj Aziji, nakon Jersina32 na kraju XIX ve­ ka, omogućila je preciznu studiju bolesti; ova dva zarazna oblika plućni koji ima smrtne posledice u 100% slučajeva, i prištevi, od ko­ jih jedan od četiri bolesnika može da se nada da će izbeći smrt na­ kon četiri dana - nisu ni isto opasni niti su im isti spoljašnji znaci. Zbog epidemije iz XIV veka, ali ne i zbog njenih recidiva, ova prva mora da prevagne, zbog kobnog ishoda nakon samo nekoliko dana ili sati od inkubacije, odakle i strah koji pobuđuje njena blizina. Me­ đutim, u meri u kojoj su savremenici zapisali nijanse, „crna" bolest (reč je samo iz XV veka), sa upaljenim prištevima, ipak je manje strašna, a govori se i o povećanju otpornosti za izlečene bolesnike, ona je koja je najčešće opisana i od koje se najviše boje. Ona se, takođe, vraća do kraja XV veka, ali ostavljajući za sobom sve više preživelih. Zatim, okolnosti zaraze. Ubeđeni smo da se, kao i druge po­ znate zarazne bolesti, dodirivanjem bolesnika ili njegove odeće i predmeta, sama bolest pokretala; niko se nije usuđivao ići do te granice da spaljuje leševe u jednom hrišćanskom društvu koje je to branilo. Što se tiče utvrđivanja prenosioca, propast je potpuna: lju­ di iz zajednice se oslanjaju na astralne konjukcije, na otrove koje Jevreji bacaju u bunare ili, jednostavno, na božanski bes; čak i sa­ mi učeni ljudi, bar oni koji su ostavili beleške, nisu ništa opazili, ni pacove koji prenose zaražene buve, pa čak ni ujede buva. Tako da su sve zamišljene terapeutske mere suprotne od onoga što bi tre­ balo učiniti: puštanje krvi bolesniku i otvaranje prišteva mogli su samo pogoršati bolest i zaraziti lekare; opijumske obloge ili mele­ mi od životinjskih organa nisu imali nikakav efekat na vlažno disa­ nje bolesnika, dakle na plućnu infekciju. Što se tiče gomilanja po gradovima da bi se izbegla sredina u kojoj vlada epidemija kuge, očigledno d a je upravo to bilo pogrešno u odnosu na ono što je tre­ balo uraditi. Aleksander Jersin, francusko-švajcarski bakteriolog koji je otkrio bacil uzročnika kuge.

30

Zbog loših opažanja po pitanju bolesti i nemoći da se od nje zaštite, epidemija je 1348-1351. odnela nekih 30% populacije Za­ pada. Prenosi se isuviše brzo na sledećeg. Pre svega, istoričar je iz­ nenađen ekstremnom nejednakošću obolenja po regijama: ona, u stvari, postavlja mnogo problema; naši izvori, ipak prilično pravil­ no raspoređeni, ne znaju šta se dešava u susednim zemljama. Tu i tamo, bolest nije napadala; nijedna mera predostrožnosti tada nije bila razmatrana (bacil je prešao Lamanš za manje od deset dana!). Traženi su lokalni uzroci, kao izolacija u nedostatku kopnenih i po­ morskih puteva ili niska urbana koncentracija, ali zabeleženi su brojni suprotni primeri. Danas postoji mišljenje da se razvijaju spe­ cifične individualne otpornosti: zapravo, povratak epidemije oko 1372-1375, 1399-1400, 1412. i sve do kraja XV veka, manje je spektakularan, dakle rede zabeležen, uprkos jednakoj virulenciji. Ali, stiče se utisak d aje razlog za to što bolest koja se vraća sada bi­ ra svoje žrtve: decu, stare, trudnice. Daleko od utvrđenog običaja, o čemu uostalom svedoče održavanje ekonomske aktivnosti i zauzi­ manje naselja, neki pojedinci mogu zarazi da suprostave serološke imunološke sklonosti: ranije sam pomenuo da se B krvna grupa po­ kazala kao nepokorna pred napadima bacila kuge; njena dominant­ nost u narodu bilo čisto keltskog, bilo azijskog porekla kao kod Ma­ đara, objašnjava možda „bele tačke” na mapi pošasti. Druga dva zapažanja. Pre svega, ako je dolazak pošasti i njeno smrtonosno širenje iznenadio svojom brzinom i izazvao iracional­ nu paniku, potrebno je mnogo više od same virulencije bacila da bi došlo do tako velikog broja gubitaka. Savremenici to nisu uopšte zabeležili u to vreme: oni su tražli izgovor u negativnim astralnim konjukcijama, a možda pre svega u vezi sa klimatskim promenama; ali, istoričar danas pronalazi druge razloge u arhivskim dokumenti­ ma: demografska istraživanja ili zabrinjavajući brojevi, izmenjene ekonomske prilike, akumulacija društvenih problema u periodu od 1310. do 1340. godine predstavljaju jednu fazu opadanja prouzro­ kovanu prirodnim katastrofama i političkim nemirima. Jedini pre­ cizan demografski dokumenat, dospeo do nas, izuzetna stvar, je re­ gistar rođenih i preminulih u jednom malom burgonjskom selu Živri, južno od Dižona: taj čuveni dokumenat pokazuje izuzetno viso­ ku stopu mortaliteta koja raste od 1320. čak i ako je uzrok tome do­ 31

lazak pošasti. Morbidne pojave u umetnosti ili u neuravnoteženom religijskom ponašanju, takođe prethode kugi; a veliki broj Jevreja je masakriran i pre tog datuma. U svakom slučaju, kuga je pogodila slabe ili već bolesne ljude. S druge strane, progresivno opadanje cr­ ne smrti nije nastalo samo zbog slabljenja intenziteta bacila već, ta­ kođe, zbog ekonomskog oporavka i buđenja ljudskog naraštaja, ko­ ji su doveli do zauzimanja zemalja i napuštenih zaseoka. Širom Za­ pada, to zauzimanje se odvija između 1430. i 1480. po regijama; ali, bolest će još dugo pustošiti. Nova primedba, sa veoma često umanjenim značenjem. U pi­ tanju je relativno bogatstvo izvora koji rasvetljavaju kugu XIV ve­ ka. Na taj način su na minimum svedeni njeni raniji napadi, poput onih u periodu antike, a naročito napadi kakvi su bili u VI i VII veku i koji su opustošili obale Mediterana. Međutim, ako mi o tome ne znamo gotovo ništa, danas se slažemo da je to polazna tačka du­ boke i trajne političke iscrpljenosti isto kao i ekonomske ili čak i du­ hovne slabosti južnog krila mladog hrišćanstva; s obzirom na posledice, surova ekspanzija islama nad uništenim zemljama i oslablje­ nim ljudima tu nalazi objašnjenje. Bitna pojava u istoriji sveta. Mo­ ramo dakle postaviti sebi slično pitanje o epidemiji iz XIV i XV ve­ ka. Obično se zadovoljavamo da naglasimo zaustavljanje relativne prenaseljenosti u Evropi, promenu u seoskim naseljima, poremećaj cena i plata, što i nije nužno negativno, loš vlastelinski sistem upra­ ve. Kada bolje pogledamo, poremećaji, glad za zlatom, ponovna raspodela bogatstva koji su posledica bolesti, daleko prevazilaze njenu biološku prošlost: isto kao što je kuga tako glupo okarakterisana, nazivajući je „justinijanskom", mora dolazi sa pojavom muslimana, isto kao i ona na kraju srednjeg veka koja potiče od kolonijalnih ekspanzija Evrope počev od XVI veka; navodna „renesansa” u doba antike nema nikakve veze sa tim.

Mogu li se ti ljudi izbrojati? Te muškarce i žene koje se trudim da prikažem, još nisam po­ kušao da prebrojim. Međutim kao što je to primetio Mark Blok, ka­ ko suditi o svakodnevnom životu i napornom radu, a ne raspolaga­ 32

ti tim podacima? Nažalost, mi ne znamo o kom broju se radi, ili bo­ lje rečeno, naši podaci su neznatni, razbacani i diskutabilni; bar ka­ da je u pitanju period pre XV veka, oni su prilično nesigurni. Raz­ log tome je samo arhivski: istina je da su ovde, kao i u drugim domenima, gubici enormni; ali postoji još jedna gora stvar: u ćelom srednjem veku, broj nije cenjen u njegovoj pravoj aritmetičkoj vrednosti, osim kada je u pitanju crkveno računanje. Ovaj „preo­ kret uma” verovatno ima psihološke razloge, na primer, neka vrsta indiferentnosti prema preciznom brojanju, na šta ne nailazimo u drugim kulturama, naročito u orijentalnoj ili semitskoj. Broj ima samo simboličnu vrednost: jedan, tri, sedam, dvanaest su Bog, Troj­ stvo ili biblijski brojevi; što se tiče broja šest i njegovog proizvoda šest puta šest, oni su znak onoga što se više ne može izračunati jed­ nom rukom, dakle, ono što prevazilazi trenutno razumevanje - bi­ lo da se radi, na primer, o broju mrtvih ili živih, o broju godina ili srodstvu. Ovo preziranje broja dovodi do stvaranja određene mere: prodaju „šumu”, oporukom ostavljaju „svoju zemlju”, daju „ono što imaju”. Ako se jedan broj često pojavljuje, javlja se očaj kod istoričara je r se ne shvata njegova upotreba; na primer, „šuma od sto svi­ nja”: da li se tu zaista radi o sto svinja? da lije to procena njihovog apetita? Čak i kockarske igre koje prate ćeli srednji vek su prepu­ štene uplitanju slučaja, dakle Bogu, a njihove odluke su više psiho­ loške nego računarske. Na područjima koja sam prošao, opravdava se dakle ravnodušnost po pitanju brojeva pojedinaca, u nedostatku volje za preciznim računanjem, na primer. Uostalom, ljudi su stal­ no u pokretu; oni ne znaju koliko godina imaju, nisu sigurni u broj svojih rođaka; 1427. još uvek nailazimo na Florentince koji ne zna­ ju koliko dece imaju. Bez sumnje, samo su moćnici brinuli o tome, ali iz čiste brige za porodicu, finansije ili politiku, a ne zbog smisla za matematiku. Da bi srušio taj zid neznanja, istraživač je, dakle, li­ šen sredstava: nema ozbiljnih, a pogotovo potpunih spiskova gazda, poreznika, civila naročito u ravničarskim predelima i pre XV veka. To je potrebno prikupiti među serijom dokaza, u rodoslovima vla­ stele i kneževa, u hronikama, u nekim delovima celine. Međutim, čak i tada ostaju nepoznanice: novorođenčad?, odsutni?, izuzetno stari ljudi ili siromašni. Što se tiče ženskog pola, „muškarac sred­ njeg veka” - da se poslužim preteranim izrazom, uklanja ga iz eko­ 33

nomskih i političkih tekstova, muških delà ili pravnih članaka koji su bespolni. On ga ponekad čak i u potpunosti briše, čemu je povod neka vrsta „mačizma" koja bi zahtevala objašnjenje, na primer u severnoj Francuskoj između 1100. i 1175. Demograf je dakle prilično loše opremljen; međutim, ima ne­ koliko decenija tokom kojih su se oni zadovoljavali nejasnim priđevima i prilozima, sklanjajući se iza nekoliko poznatih dokumenata je reputacija poticala od same njihove retkosti: engleska knjiga Domsday Book33 iz XI veka ispunjena je nesigurnim podacima; po­ pis ognjišta iz 1328, gde ne znamo šta je „ognjište”; toskanski kata­ star iz 1427, koji se ipak smatra preuveličanim ako ga uzmemo za primer. Pokušajmo da nabrojimo pitanja i analiziramo odgovore. Pre svega opšta evolucija: osim nekih regionalnih izuzetaka koje neću proučavati, kriva raste, trostruko od 1000-1300. godine; to se uopšte ne osporava. Ali među istoričarima postoji polemika o hronološkim okvirima. Većina je onih koji smatraju d a je do porasta došlo u VII i V III veku ako ne već i krajem VI veka, a drugi krajem karolinškog vremena. Drugi, među kojima sam i ja, u tome vide sa­ mo oporavak, verovatno delimičan, od opadanja u III veku koji je trajao sve do V veka: oni uzalud traže ukaz o pristalicama poveća­ nja nataliteta i tuguju zbog dvosmislenih i razočaravajućih arheo­ loških tvrdnji. Ali, svi se slažu za godine posle hiljadite: porast bro­ ja ljudi je siguran, možda isprekidan ritmom koji inače opada na­ kon 1250. ili 1270. godine, sa prosečnim podatkom, očigledno, sa­ mo teorijskim, od 0,7% godišnjeg rasta; broj je nizak, znatno niži od stope rasta brojnih oblasti u „razvoju” danas, ili i od stope rasta ko­ ja se dogodila nedavno u našoj zemlji. Nema ,,babyboom-a”, niti na­ glog porasta broja beba, već lagano napredovanje koje je jako dugo trajalo: tri stotine godina. To verovatno objašnjava relativnu indiferentnost savremenika, nailazimo na svega nekoliko hroničara koji govore o porastu ljudstva, ali to su najčešće ljudi iz grada gde je priliv verovatno bio vidljiviji: imigranata je bilo više od novorođenčadi. Čak i među ariDomsday Book je knjiga koja sadrži opšti imovinski popis, brižlpvo sastavljen za vreme od 20 godina nakon normanskog osvajanja Engleske 1066. godine (prim prev. )

34

stokratijom, o kojoj se više govorilo, ne vidimo da je došlo do prenatrpanosti koju treba nadgledati: ako su dugo godina bili branjeni brakovi najmlađe dece, bilo je to u želji da se izbegne podela imovi­ ne, a ne zato što je postojala mogućnost da vlastela bude prekobroj­ na. Osim toga, u X III veku prepreka je preskočena. To neutralno gledište o broju živih je takođe napredovalo u odnosu na ono koje se vodi o mrtvima. Kada se, naime, otkriju delovi jedne porodične strukture gotovo svuda se mogu sresti velike grupe: šestoro, sedmoro, desetoro dece je minimum; često se takođe, izostavljaju kćerke. Toliki broj morao bi da uveća stopu nataliteta: ako ništa, jedna tre­ ćina te dece umire - ovde se podrazumevaju i velikaši koji su se mo­ gli nadati boljoj nezi: Blanša od Kastilje je izgubila petoro od trinaestoro dece. Ova zastrašujuća stopa smrtnosti dece je trajala hilja­ du godina; vredelo bi da se tome vratim. Ali, još u XV veku, na ma­ đarskim grobljima, 42% su bili grobovi dece ispod 10 godina; me­ đutim, ja ovde ne govorim o mrtvorođenoj deci, što nam daje još jednu temu za razmišljanje. Prilično dobro se vide uzroci pada broja rođenja krajem sred­ njeg veka: rat i upotreba kontracepcije nisu u tolikoj meri krivci; glad, više od kuge, je pre oslabila ljude nego što ih je pokosila; narušenost porodične strukture i njene posledice na odnose uzajam­ nog pomaganja nisu zanemarljivi. Neumoljivo se teži ka utvrđiva­ nju činjenica o reprodukciji: bez intervencije ijednog od „tri konja­ nika Apokalipse” koji prete svetu - rat, oskudica i kuga - natalitet opada, i kako vreme prolazi, to je ono što tera istoričara da traga za onim što g aje uvećalo. Primećujemo prilično dobro ono što ga odr­ žava: bogatija ishrana jača čovekov imunitet i smanjuje mortalitet, posebno kod odojčadi; ubrzani razvoj porodične strukture ka brač­ nom paru, izolovanom i stvaratelju; razvoj prakse predavanja deteta dojilji do činjenice da veliki broj žena može da doji dete druge že­ ne: oslobođena amenoreje34 koja prati dojenje, žena je dakle mogla biti ponovo plodna, „reproduktivni intervali” se shodno tome sma­ njuju. Kako biti siguran da tu nije u pitanju bila samo „moda”, ili barem ugodnost, udobnost, više nego želja za povećanjem natalite­ 34 Amenoreja je stanje koje se odlikuje izostankom menstruacije tokom najmanje šest meseci. (prim, prev.)

35

ta? Ovo poslednje se primećuje u trenutku razvoja privilegija prvorođenog deteta, što dovodi do potrage za muškim naslednikom, pa čak i zamenikom. Ali mi smo već kod 1050-1080, i jedino (samo) u vlastelinskom svetu. Tako da su nas ta objašnjenja koja smo na­ knadno dali dovela do praga osnovnog uzroka. Ako stavimo po stra­ ni nenadanu božansku dobrotu stvaranja, za jedan deo, prilično slab, objašnjenje koje je tada bilo dovoljno, što danas još uvek nije slučaj za pojedine umove, treba se okrenuti onome što čoveku izmi­ če i vratiti se „prirodnim” uzrocima o kojima sam već govorio: istoričari danas ne izbegavaju, čak to čine prećutno, pozivanje na sna­ gu klime, na istoriju Zemlje. „Optimalna" faza koja je posmatrana nakon 900. ili 950. trajati će do 1280. ili 1300; ali znaci opadanja su osetni nakon 1150, kada je nekoliko lucidnih hroničara primetilo neočekivane plime i oseke, pojačane kiše, povlačenje glečera. Ali ni­ ko u tome nije mogao da vidi uticaj moćnog kretanja okeanskih voda u blizini - ni ja, ništa više od njih, nisam bio u stanju da to objasnim; mislim da se upravo u tom sporom preokretu biotičkog optimuma od Х -Х Ш veka nalazi objašnjenje fenomena demograf­ ske stagnacije odakle sam i započeo taj razvoj. Nekoliko puta sam napravio aluziju na ženski pol, koji je bio zapostavljen u tekstovima; biće odmah potrebno približiti ga u nje­ govom prebivalištu. Zasada je važnije odrediti ratio, odnosno broj­ čani odnos između dva pola. U životinjskom svetu, barem kod ze­ maljskih vrsta, muške jedinke sa mogućnošću reprodukcije su u manjini, možda zato što su fizički eliminisani, njegova dužnost je ispunjena; to je na primer dokazano kod insekata i pojedinih sisara. Kod ljudi, demografi su složni u proceni, oba pola su brojčano jednaka po rođenju, osim povremenog pulsiranja nejednakosti, či­ je nam poreklo još uvek nije jasno. Međutim, kod odraslih ljudi, čak i kod onih u pubertetu, ženski pol je u manjini, naročito od X I—XI11 veka, u odnosu od 8 0 -9 0 žena prema više od sto muška­ raca. Pisani izvori - koji se, doduše, tiču privilegovanih društvenih slojeva - vrlo dobro pokazuju taj lov, rekao bih „hajku” na žene, retke dakle skupe. Kćerku su udavali sa petnaest godina, ponekad je obećavajući i mnogo ranije; ona je, zaista, izvor porodičnog bo­ gatstva, dragocenost koja se unovčavala. Mladići su organizovali takmičenja, ali isto tako radili puteve i farme da bi ih osvojili; od36

bijeni udovci se vraćaju da po nižoj ceni uzmu devojku koju niko nije hteo, nakon što je crkva za vreme Svetog Luja dozvolila drugu ženidbu. Što se tiče devojaka koje su prešle dvadesetu ili dvadesetpetu godinu, a nisu našle kupca ili su uspešno izbegle život u ma­ nastiru, ostaju kod kuće, zvane „predilje" (usedelice na engleskom) pod vlašću svog oca ili braće. Ta inferiornost žena u brojčanom smislu je neobična i predstavlja problem. Pozivamo se na ćutanje, ili radije, na nepravilnosti u tekstovima: jednostavan izgovor. Po­ zivamo se takođe na sistematsko čedomorstvo slabijih, ali ono je tehnički apsurdno i odnosilo bi se samo na rani srednji vek, o kom u stvari ne znamo ništa. Uvećana stopa mortaliteta usled nizom ponavljanih i životinjskih porođaja - u prošeku jedan na svakih osamnaest meseci - očigledno ne bi uticale na devojke stasale za udaju; pored toga, fizička izdržljivost, da kažem „slabijeg" pola je veća nego kod muškog pola: već smo to primetili u to vreme, u ko­ jem, zaista, postoji veliki broj starijih udovica. U nedostatku boljeg objašnjenja, danas se zadovoljavamo idejom manjeg posvećivanja pažnje prema devojčicama: prerano odbijanje od dojenja, ograniče­ na ishrana, nedostatak medicinske nege. Ali ta objašnjenja ne za­ dovoljavaju. Krajnji problem. Porodične strukture sastavljene od različitih polova i generacija zadržavaju me u to vreme; ali ne možemo da napustimo demografsko područje, a da ne pomenemo „ognjište”. U pitanju je njegovo aritmetičko značenje koje je ovde važno. Ali, ve­ ćina dokumenata koji sadrže numeričke podatke o ljudima obja­ šnjeni su kroz ognjišta, a ponekad čak i kroz „porez na ognjišta”, odnosno prema broju mesta na kojima se ubiraju porezi, a ne po stvarnom broju ljudi pod jednim krovom. Žestoke borbe nastavlja­ ju da dele istoričare po tom pitanju: da li se radi o paru sa četvo­ ro ili petoro dece pod istim krovom, dakle pet ili šest osoba koje ži­ ve zajedno, ili se radi o većoj grupi koja se proširuje primanjem lju­ di sa strane, rodbine ili čak i posluge i to prema lokalnim struktu­ rama porodičnog grupisanja (procenjeno je do deset ili dvanaest ljudi u jevrejskim kućama!)? I, obratno, stara udovica je izolovana? A novorođenčad? Da li je pisar dobro koristio iste podatke za izračunavanje? Ideja o nepristrasnom popisu stanovništva je bila strana u to vreme; da li su pisari davali tačne brojeve, prema inte­ 37

resu kuće, na primer ako se radilo o poreskom ili vojnom popisiva­ nju: izbeći porez ili mobilizaciju, ili dobiti namirnice za život? Pri­ mer popisa iz 1328. za Pariz je dobro poznat: 80 000 ili 200 000 stanovnika? Dakle, samo se po broju ognjišta, u zavisnosti od mesta i vre­ mena, mogla doneti procena o gustini naseljenosti; prevod „stanov­ nika po metru kvadratnom" je dakle nesiguran. Ovde nije u pitanju crtanje geografije ljudskog naseljavanja i njegova variranja: to bi bi­ lo izvan mojih moći. Neki elementi se čine kao dokazani. Ako se vratimo na period oko 1300. godine, na vrhuncu po brojnosti ljud­ stva, seosko stanovništvo, na primer u Francuskoj, je bilo gotovo iz­ jednačeno sa brojem seljaka u 1900. godini i, začudo, veće od broja u 2000. godini; u pitanju je razvoj gradskog stanovništva koje je bi­ lo konkurentno, a koje se zatim izjednačilo, pa i progutalo seosko stanovništvo polazeći od X III veka, a naročito u XX veku, menjajući odnos seljak - građanin, a procenat ovih poslednji raste od 10 do 60% od ukupnog broja. Problem gomilanja stanovništva po grado­ vima i iseljavanje seoskog stanovništva u naše vreme su dobro po­ znati, ali to izlazi iz mog okvira. Tradicionalna istoriografija u za­ padnoj Evropi, a posebno u Francuskoj, je odavno stekla glas d a je stabilna, čak i nepromenljiva: „stari običaji seljaka" i „stalni spokoj polja” su rado pripisivani srednjovekovnom dobu. To je ozbiljna greška. Naprotiv, u to vreme, ako je polje gotovo sve, ono je oživlje­ no nekom vrstom „braunovog kretanja”,35 govorio je Mark Blok: ove ljude ne drži mesto; sami ili u malim grupama, dolaze i odlaze bez razloga. To nisu samo najmlađi sinovi koji trče za devojkama, hodo­ časnici, trgovci ili ratnici već takođe i seljaci koji, iz generacije u ge­ neraciju, odlaze da se smeste na neki drugi proplanak, napuštaju vodu zarad visine ili obrnuto, kao zbog neke vrste materijalne ili mentalne neudobnosti. Istoričar, koji proučava grad i vlastelinstvo, se iznenadio kada je ušao u srž te konfuzne mase da bi pronašao spisak zakupaca koji se stalno menja. Igrom slučaja, u retkim obla­ stima koje ostaju izolovane - uske doline, nezdrava zemljišta gde se mešaju i premeštaju, homonimnost u to vreme, kao i danas, posta­ je pravilo. 35 Braunovo kretanje je pojava haotičnog kretanja supstanci. (prim, prev.)

38

Ova posmatranja o „pomeranju" otvaraju (započinju) dva de­ là studije, veoma različita, ali oba dobro opisana (ograničena, obu­ hvaćena). Antroponomastika36 je danas predmet rastućeg interesovanja kao sredstvo prozopografije37 u proučavanju porodica i kao isprobavanje društvenog i ekonomskog statuta (ustava). Istina je da treba sačekati X III vek ili čak i pre (ranije) da bi se izbacila iz upo­ trebe antička rimska imena, lično ime pojedinca iza kojeg sledi ime plemena, klana i eventualno lični nadimak: Gaj Julije Cezar; zatim upotreba, kod Germana i hrišćana, krštenog imena koje je praćeno imenom samog porekla: Jovan sin Petra. Nadimci su se pojavili u želji da se razlikuju Jovani sinovi Petra, a najpre kod ljudi od oruž­ ja: Jovan Lepooki, sin Petrov i vitez. Dodeljivanje nadimaka je po­ stalo običaj u zajednici, a dodavanje imena porekla je rado bilo za­ nemareno: Jovan, stariji sin Petrov postaje Jovan Veliki; zatim, ra­ di raspoznavanja geografskog porekla koje je upravo nametalo stal­ no kretanje ljudi: Jean le Grand de Paris (Jovan Veliki od Pariza). Partikulu ,,de" je zatim preuzela aristokratija da bi označili porodič­ no poreklo zemlje, ili glavni posed; nakon X III veka, upotreba (po­ vratak, okretanje) antroponomastike je završena: Jovan Lepooki je sigurno čovek iz naroda, a Jovan de Paris, plemić. Prvi za nadimak rado uzima pojam koji opisuje njegov posao ili izgled: Le Fèvre (Ko­ vač), Le Gras (Debeli). Ali treba sačekati sve do sredine XV veka da bi se preneo na nasleđnike koji su, međutim bili mršavi i nisu uda­ rali u nakovanj. Što se tiče „prezimena” koje su Anglo-Saksonci s razlogom nazivali imenom, studija koja je o tome urađena izdvaja (pokazuje) naročito regionalne uticaje, uzastopno poštovanje (pobožnost, smernost, ljubav), porodične odnose, čak i modu: lokalni kultovi, pobožne prakse, sećanje na pretke. Nalazimo (našli bismo) poslednje područje studije u neprekid­ nim dolascima i odlascima ljudi o kojima ću govoriti: koje mesto ostaviti strancu, onom koji dolazi iz drugog mesta, pa makar to bi­ lo i susedno selo? Asimilacija „drugog" je doduše više psihološka nego pravna (stvar); ona dira u srce i dušu - na ovo ću se dakle vra­ titi. Ali od sada možemo da istaknemo da, u društvu koje još uvek 36 Antroponomastika je grana onomastike koja proučava imena ljudi. (prim, prev.) 37 Prozopografija - opisivanje osoba, crtanje karaktera (prim, prev.)

39

nema stroga pravila u zajedničkom životu, doček novajlije (novo­ pridošlice) je bez sumnje prolazio bez većih incidenata; u Francu­ skoj. gđe uzastopna ulaganja (prilozi, prinosi) čine ljude veoma izmešanim krajnja (konačna) homogenost je iznenađujuća. Buduć­ nost će možda pokazati drugačije. Sa ovim bi završio prvi pogled: sasvim (u potpunosti) spoljašnji, na ljudsko biće, o njegovom telu i o onome što zna o preuzima­ nju (brizi, lečenju) i njihovom broju. Sada ga treba staviti u njego­ vo prirodno okruženje, i pratiti ga kroz život.

40

2.

Životna doba Jedan od jačih argum enata oprečnih pojmu „srednjovekovnog čoveka", kojima se pokušava pokazati sva njegova taština, zasniva se na dugotrajnosti srednjega veka, odnosno na neizbežnim promenama koje je srednjovekovni čovek, smatran za mitsko biće, morao da doživi tokom mnogih vekova. Ovaj stav nije pogrešan i imaću ga u vidu, naravno, ali samo kada se radi o pojavama u kulturi ili u društvu; jer smatram da su ove promene površne, budući da ne u ti­ ču na fizičke, odnosno m aterijalne okvire koje sam dao svom pred­ metu: ja istražujem čoveka u fizičkom smislu, njegovo telo, njego­ vu okolinu, njegove odnose sa drugim živim bićima. Možemo li on­ da, suočeni sa ovim pitanjima, da pronađemo lični razvoj ljudskog bića? Čovek se rađa, živi i umire, kako to, u svojoj zagonetci, šalji­ vo kaže antička Sfinga. Još jednom ponavljam, nem a nikakvog pre­ kida, nikakve suprotnosti između antičkog i današnjeg odojčeta; za­ što bi je onda bilo između beba rođenih u doba Karla Velikog i za vreme Stogodišnjeg rata? Samo u detaljima i pitanju izvora, ni u čemu drugom. Da vidimo šta o tome danas znamo.

OD DETETA DO ČOVEKA

Čekajući dete Ljudi danas nastoje da, nekom vrstom idolatrije, čije su žrtve (a to je, verujte mi, prava reč) deca i novorođenčad, sakriju svoju opčinjenost starošću i smrću. Dete je skroz novo i prem a tome, po­ dobno za prodaju kremica i automobilčića. To je smelim pedijatri41

ma omogućilo da izlete s „tvrdnjam a” o detinjstvu, kasnije sm atra­ ne, u sudovima i u javnom m njenju, pravim dokazima i objašnjenji­ ma za dečije fantazije koje jedno nesazrelo, ili barem biće u razvo­ ju, pronalazi u svojim snovima i u podsvesnom. Ipak, takvo pona­ šanje, blisko obožavanju, skorijeg je datum a. Vekovi koji su pretho­ dili našem bili su strogi prema mladima, držali ih zatočenicima su­ rove ekonomske i socijalne klime u kojoj su vladali korisno i upo­ trebljivo. Od tog doba i sve do skora, mogle su se čuti tvrdnje da je srednji vek, još više nego „moderno doba”, prezirao detinjstvo i za­ nemarivao postojanje tog pojma. U poslednjih petnaest godina, ovo mišljenje ozbiljno je uzdrmano, odnosno napušteno. To je stoga što sređnjovekovna vremena, ili barem ona čiji su ostaci preživeli, ja ­ sno pokazuju sledeće: iako ne uživa kraljevski položaj kao u naše doba, jer živi u svetu u kojem ljudi m oraju brzo da ojačaju da bi preživeli, dete je predm et žive nežnosti, velike pažnje i brige o obra­ zovanju koje se mogu m eriti s današnjim. M eđutim, moramo izneti nešto više o motivima te promene. To što rođenje deteta za majku predstavlja konačno ostvarenje nje­ ne ženstvenosti, a za oca izraz same muškosti, lična je i svevremena stvar. Sama ova osećanja dovoljna su da podstaknu želju za detetom i nijedno ljudsko društvo nije im uno na njih, uprkos nekim modnim skretanjima. Ipak, dok se u naše doba dete sm atra tre n u t­ nim ili budućim potrošačem, nekada je njegova uloga proizvođača bila na prvom mestu: uloga proizvođača moći i bogatstva. Jer dete nije samo „božji d ar”, kao što to propoveda Crkva, već i sastavni deo sveta rada, predm et vlasti, porodično dobro. Nesumnjivo, taj spoljašnji m aterijalni oblik uzrok je navodne diskreditacije detinjstva koje bi, bez toga, bilo prepoznato u svoj svojoj lepoti; međutim, upravo su ove buduće uloge pokriće za pažnju i nežnost. Kao i obič­ no, sve do XVI veka kada slabi njena vlast, Crkva je to dobro uoča­ vala: rađanje i podizanje Božije dece pretvara ih u žive simbole sla­ ve Svevišnjeg. Naravno, neki propovednici izražavali su protivlje­ nje: ta silna deca koštaju, a to um anjuje priloge od kojih Crkva živi. Osim toga, deca ne rastu na drveću: svako od njih, podrazumevajući i ona koja se ne rode, plod su svetogrdnih užitaka koje je Bog, ne­ sumnjivo želeći da iskuša svoju decu, svrstao među najprijatnije, barem za muškarce. I zaista, treba se moliti pre i posle, ali da li baš 42

za vreme ljubavnog čina? Strašne li dileme, jer uzdržavanje od sek­ sa bilo bi protiv božje promisli i ne bi se nikako moglo sm atrati ljud­ skom vrlinom. U svakom slučaju, laici, i to pripadnici oba pola, žele i očeku­ ju decu. Teže je, doduše, saznati da li i ljubavnici i parovi koji ne poštuju slovo kanona dele iste takve želje, pošto je Crkva stavila za­ bran na ovu temu. U principu, buduće dete plod je zakonite veze; m eđutim , u XIV i XV veku naročito, kopilad su zauzimala sasvim počasno mesto, što dokazuje da su, iako neželjena, ipak bila pri­ hvaćeni od majke, to se podrazumeva, ali i od oca, koji je mogao da ne zna za njih, ili da se pravi da ne zna, i koji im je dobrovoljno pružao svu udobnost u porodici u kojoj žive. Nažalost, nijedna ju ­ nakinja rom ansiranih delà iz XIII ili XIV veka nije se našla u ta ­ kvom položaju da bismo mogli znati kakva su njihova osećanja u ovom slučaju. Ali zato sudske odluke, brojni recepti, dosuđene ka­ zne, u sasvim dovoljnoj m eri otkrivaju mesto dodeljeno kontraceptivnim m eram a i abortusu; i nisu ih samo prim enjivale služavke koje su zatrudnele sa svojim gazdom, ili udovice koje je napastvovala banda „mladića", već i zakoniti bračni parovi. Uostalom, naj­ češće je muškarac taj koji nagovara svoju suprugu da se oslobodi neželjenog ploda; a kada se donose presude, m uškarac se uvek sm atra saučesnikom. Jer u očima suda, barem što se tiče kontra­ cepcije, uloga m uškarca je, sasvim logično, od suštinske važnosti: budući da je, u odsustvu svih sredstava zaštite koja je omogućila m oderna tehnologija, m uškarac odgovoran za nam eran prekid sno­ šaja, kao i za odnos prem a njemu. Naše doba vodi puno računa o ovim problemima i razvilo je čitavu pravnu m ašineriju kako bi se o tome starala. Jedina prava razlika u odnosu na protekle vekove leži u tome što se vođenje ljubavi velikodušno prikazuje, kao i ka­ da se radi o drugim vidovima seksualnog ponašanja na koje ću se vratiti. Namerno izazvan abortus, u gradu, a još više na selu, bio je, bez sumnje, među najredovnijima, ali je ostajao prikriven i rizičan; Crkva je, što se nje tiče, nalagala poštovanje semena. U praksi, re­ cepti koje su primenjivale babice dobro su nam poznati: najčešće su to bili napici od kamilice, đumbira, koprive, ali sigurno i neke od izuzetno opasnih radnji. Ipak, motivi napuštanja trudnoće osta­ ju nerasvetljeni. U XIV veku, mnogi „doktori vere”, kao što je Ber43

narden iz Sijene38 (Bernardin de Sienne), bili su prinuđeni da pri­ hvate da se embrion, u prvih četrdeset dana fetalnog života, može uništiti, ali uz duboko pokajanje, naravno, i samo ako postoji ozbi­ ljan motiv, poput zdravlja ili bede. Toliko je, dakle, praksa abortu­ sa bila česta. Da vidimo šta biva sa željenim i začetim detetom. Neobično, ali ne znamo mnogo toga o stanju trudnoće. Možda zbog toga što oni koji drže pero jesu muškarci, a oni se ne zanimaju mnogo za po­ rođaj; možda i zbog toga što žene, tokom braka, zatrudne u proše­ ku svakih osam naest meseci, odnosno desetak puta kada se uzme u obzir demografski prošek tog doba. Dakle, to više nije stanje koje bi se moglo nazvati, kao odnedavno, „zanimljivim”. Po svemu sudeći, pravilnosti svojstvene ljudskoj vrsti i dalje važe: trudnoća traje de­ vet meseci, leđa se povijaju, dolazi do potpune amenoreje. Pored to­ ga, verovatno su i babice, stručne po pitanju predviđanja, trudnica­ ma tum ačile držanje, ponašanje, njihove „želje”. Uostalom, ako bi se trudnoća loše odvijala, tim pre bi dolazilo i do pobačaja, a krivi­ ca bi uvek padala samo na ženu, kao i povodom sterilnosti, koja je uvele pripisivana ženskom polu, čak i ako je seme dotičnog m uškar­ ca bilo poznato po neplodnosti: posuda je ta koja ne valja, ne ono što se u nju sipa. Kao i danas, žena, što je sasvim prirodno, ali i m u­ škarac, kako saznajemo, bivali bi izuzetno uzbuđeni pri pojavi pr­ vih pom eranja fetusa in utero, što je bio znak daje plod dobar; ipak, podsećam da su lekari antike u tome pre videli znak problematične trudnoće i rizičnog porođaja. Pristup podacima o samom rođenju deteta nije ništa lakši, jer i ovde je muškarac, kao otac, pisac ili slikar, bio odsutan; zapazićemo nekoliko retkih i kasnih izuzetaka. Rodilja je u ležećem ili u čučećem položaju ili je samo poduprta jastucim a. Babice spremaju peškire i kupku; jedna od njih zadužena je da ohrabruje i podržava majku; ona takođe brine o tome da dete bude pravilno okrenuto, a ukoliko nije, nam ešta ga ili masažama, opuštajući stomak i vaginu, ili golim rukama. Ove žene su stručnjaci za porođaj i izgleda da taj posao rade dobrovoljno. Ukoliko porođaj ne prođe sam od sebe i 38 Rođen 1380. godine u čuvenoj sijenskoj porodici, umro u Abrucu 1444. (prim, prev. )

44

ukoliko se pupčana vrpca odmah ne preseče i ne zašije, rizik od in­ fekcije izuzetno je visok. Porođaj, već sam po sebi dovoljno bolan, nosi smrtonosan rizik u takvim uslovima rudim entarne higijene; carski rez radi spašavanja deteta se ne sprovodi, barem ne dok je majka u životu; procenjuje se d a je svaka deseta žena, možda i više, umirala prilikom teških porođaja i da se skoro u svim slučajevima radilo o prvom porođaju.

Deteje stiglo Ako je majka ugrožena, ni novorođenče nem a velike izglede da preživi. Ako i ne um re u samom tren u tk u izlaska iz majčinog stomaka, dužina njegovog života može biti beznačajna: nekoliko sati, nekoliko dana. Zašto bi obični ljudi imali više šanse da preži­ ve od velikaša, čija rodoslovna stabla svedoče o pošasti koja je ha­ rala prilikom porođaja? Izm eđu 25% i 30% m rtvorođenih, procenat je koji se danas teško može sresti i u najsirom ašnijim zemlja­ ma sveta: tetanus, m eningitis, gušenje uzrokovano nespretnim ru ­ kovanjem, dizenterija, nedovoljno razvijen krvni sistem usled lo­ šeg nošenja ili prevrem enog rođenja. M eđutim , koliko god da je česta, sm rt prilikom porođaja ostaje neprihvatljiva, nepravedna, bolna, a celokupna porodična književnost o tom e i svedoči. Osim toga, iako um ire u prvim trenucim a života, dete ipak stiže da spo­ zna ovozemaljski dah; a pošto nije kršteno, odlazi sigurno u pakao, tvrdi Sveti Avgustin. Kako ga zadržati, do Strašnog suda, u pre­ dvorju, toj luci čekanja koja omogućava „da se oseti bol”, kao što se to rado govori danas? Svetilišta „predaha”, često skromnije ka­ pelice na selu, podižu se da očuvaju tu vezu, pod zaštitom Crkve zasipane poklonima i molitvama. Što se tiče posm rtnih ostataka mrtvorođenčeta, arheologija nam otkriva da su retko kada sahra­ njivani m eđu krštenim a. Možda su sahranjivani na posebnim mestima, ispod crkvenog trem a, na prim er? Ili, kao što to pokazuju arheološke iskopine, ispod praga porodične kuće, pod težinom ka­ m ena koji drobi sve pod sobom, kako bi se zli duhovi onemogući­ li u nam eri da ga iskoriste za đavolje radnje? Ili, najprostije, m o­ žda su ih bacali u reku? 45

Konačno stižemo do deteta koje je zdravo i čitavo došlo na svet, barem za sada. No, da lije to baš ono dete koje svojim sm atra­ ju otac i majka koja ga je nosila? Strah od zamene deteta, slučajne ili namerne, delà ljudskih ili đavoljih ruku, danas još uvele progoni majke. A šta tek reći i činiti kada je reč o blizancima? Zar oni nisu dokaz majčinog grešnog života, znak da je zatrudnela sa dva razli­ čita muškarca? Ili je možda jedna od dve bebe - ali koja? - đavolji dvojnik druge? Malo toga znamo o rođenju blizanaca: to što nema skoro nikakvih podataka o blizancima u aristokratskim porodicama možda je posledica strašne odluke da se nad njim a izvrši infanticid; strašan zločin, gori od abortusa, ali, izgleda, jedino rešenje kojim bi se otklonila ljaga s ukaljane porodične časti. U svakom slučaju, de­ te postaje punopravan član ljudskog društva jedino ako prođe kroz dva obreda koji označavaju ulazak u društveni život. Prvi od njih, odmah po rođenju, verovatno je imao veći značaj za ljude onog doba: kupanje. Na pobožnim ikonama, sistematski i od najranijeg doba, često se prikazuje kupanje Isusa Hrista. I danas je kupanje, još uvek, čin telesne higijene kojim se sa deteta uklanja­ ju tragovi njegovog boravka u majčinoj utrobi; ali to je i ulazak de­ teta u svet živih: najpre plač, koji se po potrebi izaziva i pljeskanjem po zadnjici, a potom kontakt sa vodom i rukama. Obredni značaj prvog kupanja, verovatno preistorijskog porekla, nije promakao lju­ dima tog doba, i dok su peškiri i kadica ostajali u rukam a žena, otac je, ovog puta, mogao da bude prisutan. Drugi obred je krštenje. Ponovo se javlja voda; sada je reč o ulasku u svet hrišćana, što istoričarima pruža puno svedočanstava i objašnjenja. Ograničiću su na nekoliko nedogmatskih zapažanja. Ne sprovode uvek sveštenici ovu prvu svetu tajnu: i laici, pa čak i žene, mogu da krste dete ukoliko je ono u smrtnoj opasnosti. Me­ đutim, Crkva je, na neobičan i neočekivan način, barem u vreme osvajanja Zapada, dugo tolerisala, takoreći ohrabrivala krštenje od­ raslih, ili barem adolescenata, najčešće povodom nekog praznika prim anja i obnove: Božića, Uskrsa, Duhova. Takva praksa, iza koje je ostalo puno arheoloških dokaza do XI veka, dovela je na kraju i sâm kanon u pitanje: šta se dešavalo sa dušom mladog bića kada bi ono bilo ubijeno pre nego što se „uvede”? Da li je bilo dovoljno kr­ stiti ga bez obreda? U svim takvim slučajevima, srodstvo sa Bogom 46

bilo je jače od svega, a sve učestalija pojava kumovanja bila je odraz preuzim anja brige o novom hrišćaninu, nakon božanske zaštite, um esto njegovih roditelja. Ovo duhovno roditeljstvo, koje je u naše vreme postalo potpuno simbolično, moglo je zameniti prirodno ro­ diteljstvo; lako je videti posledice toga, kako psihološke tako i m a­ terijalne.

„Detinjstva” Željeno dete stiglo je, prihvaćeno je i uvedeno. Ponekad njegov pol mogu da predvide i pogode iskusne babice, ali je to, u principu, uvek iznenađenje. Mnogo manje iznenađenje nego što se često go­ vori. Puno argum enata izneto je u prilog ideji da se muška deca vi­ še žele i očekuju. Jedan od njih zasnovan je na brojčanoj nadmoćnosti m uškaraca među odraslim osobama. Ranije sam naveo da je norm alan brojčani ratio između polova ravnopravan, a da bi kasni­ ja disproporcija, ne računajući oscilacije koje nam ostaju nepozna­ te, mogla da bude posleđica nejednake brige koja se ukazuje devojčicama. No, takođe smo istakli d a je u dokum entim a koje koristimo muški pol uvek u prednosti, pa su, prema tome, i naši proračuni netačni. Ako prema muškoj deci i postoji veća naklonost - zar to nije još uvek deo današnjih m entaliteta? - ona je, u suštini, ekonomske prirode, jednostavan odraz konteksta onog doba, što bi moglo biti objašnjenje njenog laganog zaokreta danas. U društvu proizvodnje i osvajanja, bolje je imati ratnike i radnike nego pletilje i kuvarice. Budući da su muškarci jedini koji pišu, ne propuštaju da istaknu svoju ulogu u društvu, i to od samog rođenja. Međutim, pravo bo­ gatstvo porodice su zapravo ženska deca, jer se njihova udaja sm a­ tra kapitalnim ulogom, a njihova plodnost produžetkom vrste. To se vidi i zna u aristokratiji, a nesumnjivo i u drugim klasama. Prema tome, obezvređivanje ženskog pola više je psihološkog nego eko­ nomskog reda: pod pretpostavkom da su fizički slabije, žene su i m anje korisne u proizvodnji. Ne želeći da zalazim u raspravu koja se ne tiče mog predmeta i koja je počela kad je čovek naučio da pi­ še, dodao bih samo da bilo koja psihološka analiza i bilo koji ozbilj­ niji ekonomski prikaz dokazuju potpuno suprotno. 47

Iako se, odm ah nakon porođaja, majci spremaju obilni obroci i daju pune čaše vina radi okrepljenja, ona ipak ostaje „nečista”. Doktori vere dobro će se pomučiti pre nego što Devicu M ariju izu­ zmu pomoću „bezgrešnog” začeća. Prilikom naglog širenja kulta Bogorodice u XII veku, vernici će uzdizati upravo njenu ulogu maj­ ke; često bliži istini od učenjaka, vernici su ispravno smatrali da je ona ispunila svoju ulogu tim e što je nosila Bogočoveka, a ne što je primila misteriozni dar. Povratak majke u zajednicu hrišćana i čin njenog oslobođenja od svake „nečistoće” jeste „vavedenje”. Ovaj vid ponovnog krštenja ima biblijsku pozadinu; Crkva g a je poistovetila sa „vavedenjem Bogorodice”, ali ga nije mogla osloboditi seksualne dimenzije: jer žena je, zapravo, nadalje ponovo „na raspolaganju”. Vavedenje je, prem a tome, obeleženo veselim proslavama koje oku­ pljaju čitavu porodičnu zajednicu, takoreći čitavo selo. Najčešće se ovaj obred ponovnog uvođenja odvijao mesec dana nakon rođenja dečaka, a dva meseca ako se radi o devojčici, kao da je onečišćenje time bilo veće. Odojče se hrani majčinim mlekom, najpre zato što tako nala­ že zakon prirode, a potom i zato što bi svaka druga vrsta ishrane za­ držala majku duže u kući i stoga joj onemogućila povratak ekonom­ skim aktivnostima. Likovni prikazi obilato nam o tome svedoče, prikazujući ženu kako istovremeno doji dete i plete, kuva, pa čak i kosi i to, kako se čini, bez „utvrđenog” rasporeda. Ali priliv mleka može biti nedovoljan, ili majka, već u XIII veku, može poželeti da ga ukine - posedujemo listu lelcova kojima su se služile - kako bi se oslobodila, smatralo se, teške obaveze. To su radile kako aristokratkinje, koje su tim e želele da povrate slobodu, tako i žene sa sela, ko­ je su morale da se vrate radovima u polju. Dakle, potrebno je dete poveriti dojilji: njih nikad ne manjka, možda stoga što broj majki či­ je dete nije preživelo nije neznatan. Naši pedijatri često sm atraju da se tu dešava prvi, gotovo trenutan raskid sa majkom, ili barem sa njenim telom; iako je to teško utvrditi, sasvim je moguće d aje to bi­ lo u svesti ljudi toga doba, jer se izboru dojilje pristupalo s velikom pažnjom i uz sasvim razumljivo podozrenje: morala je biti pribli­ žnih godina kao i majka, pružiti uverenje da nije trudna, da je iz­ vanrednog zdravstvenog stanja. Osim toga, ništa nije sprečavalo da­ dilju da uz svoje dete doji i ono koje joj je povereno. U romanima, 48

fablioima ili hronikama neizostavno je veličana i više nego bratska, skoro putena ljubav koja je spajala dva „brata po m leku”. Nema sumnje, obilno je obrađivana i slika „prijateljstva” između mladog plemića i mladog seljana koji su,othranjeni na istim grudima. Odbijanje se izgleda odvijalo dosta kasno, najranije u osamna­ estom mesecu, ponekad čak i duže kada su dečaci u pitanju, kao da su oni morali duže da borave pod majčinskom zaštitom. Da li je to zbog nicanja prvih zuba, ukidanja mleka? Dete doživljava drugi raskid s majkom. Izgleda da se, bilo da to znamo ili nagađamo, ovo odvajanje odvijalo lagano, postepeno. M eđutim, iako je za dete to bilo potresno, majka je stupala u novo stanje, pošto je amenoreja, koja je pratila dojenje bila gotova, a žena je ponovo postajala plod­ na. Taj neizbežni period osame uspostavlja kod žene dojilje naročit ritam plodnosti, koji se prekida u periodu od godinu i po dana iz­ m eđu svakog porođaja. Ali, ako ona uopšte ne doji, „plodni interval” se skraćuje; porođaji su bliži jedan drugom, a „pobuna dojilja”, kao što smo rekli, možda je jedan od osnovnih uzroka demografskog bu­ ma u XII i XIII veku. Svakih osamnaest meseci po jedno dete, mlade majke koje po­ činju da rađaju sa šesnaest ili osamnaest godina, dužina života iz­ među četrdeset i šezdeset godina: na osnovu ovih procena možemo zaključiti da jedna supruga može ostati trudna oko deset do petna­ est puta u toku života. Uz visok m ortalitet, prosečan broj dece koja prežive po jednom bračnom paru iznosi, po našoj proceni, između 4,5 i 6,5. Ove brojke, koje nam se čine značajnim i za današnju Fran­ cusku, objašnjavaju porast broja muškaraca o kojem sam maločas govorio. Sve aristokratske genealogije to pokazuju. Zašto bi situaci­ ja bila drugačija kod skromnih? Osim ako ih beda nije primorala na infanticid ili na napuštanje. Budući da je strašan i jednak zločinu, infanticid se krije; ali tu i tamo on izbije, u pismima o pomilovanju u kojima se „ubistvom novorođenčeta” sm atra ubistvo bebe guše­ njem, bebe koja je stavljena u krevet roditelja i „slučajno” umrla. Manje prikrivano i manje strašno je napuštanje, ali je i ono pred­ m et zakona i objavljenih spisa: novorođenčad se ostavljaju na tre ­ mu crkve, prihvataju ih monasi i milostivi hrišćani, na čije se milo­ srđe roditelji oslanjaju, smeštaju se u sirotišta koja se za njih grade. Da li smo sigurni d a je ovakva praksa isključivo „srednjovekovna"? 49

Osim toga, kada bi i izbegla takvu nesretnu sudbinu, deca bi, a među njima možda najviše devojčice, do četvrte ili pete godine osta­ la izložena bolestima ranog uzrasta koje su skoro uvek zarazne, a po­ nekad i smrtonosne: varičele, rubeole, šarlah, magareći kašalj ili posledice poremećaja određenih sistema kao što je stomačna groznica. Nažalost, izgleda da se ove teškoće nisu dale odmah otkriti i da je majci prirodi bilo prepušteno da, do kraja ranog detinjstva, odnosi značajan broj živahne dece, koja su preživela porođaj. U nekropola­ ma, među nađenim skeletima male dece, do 20% čine ona koja nisu dosegla sedam godina. A što se tiče priča o čudotvornim izlečenjima, koja su naš tradicionalni izvor saznanja o zdravlju vernika, samo bi neke od njih izuzetno bile posvećene mališanima, kao da uopšte ni­ je bilo razloga da Bogorodica ili sveci čine čuda u korist tako mladih i tako krhkih bića, koja se rađaju „osuđena na sm rt”. Da li je u pita­ nju bio prezir, kao što se donedavno tvrdilo? Sigurno ne, jer žalopojke junaka u romanima obavija tuga uzrokovana smrću nekog đeteta, a bol je jasno vidljiv i na licima roditelja prikazanim u ikonogra­ fiji. Osim toga, Crkva negoduje pred tim poljupcima, pred tim „mi­ lovanjem” koje otkriva d a je Bog napustio ta mala bića. U najmanju ruku, određeni fatalizam prati izražavanje bola pred smrću koja je surovo neizbežna i koja okružuje rano detinjstvo. Ikonografija, medicinski traktati, biografije poznatih ljudi, svi oni obiluju detaljima o detinjstvu. Dete se čvrsto uvija, ruku pri­ vijenih uz telo, dok se stopala ponekad ostavljaju otkrivena. Često ga kupaju, ponekad i tri puta dnevno, a pelene menjaju još češće. To je isključivo posao žena: izgleda da se muškarac sablažnjava pred golom bebom i otvoreno skreće pogled pred tim prizorom; ipak, pri­ kazuju se i scene u kojima otac hrani dete kašom ili mu stavlja cuc­ lu. Kad dete napuni godinu dana, otac ga uči da hoda uz pomoć šetalice; međutim, ograda ili puzanje se sistematski zabranjuju: ne­ sumnjivo, u prvom su videli sliku zatvorenosti fetusa, a u drugom povratak životinjskom načinu hoda koji Bog osuđuje. Arheološki nalazi savršeno su potvrdili sliku igračaka: zvečke, klikeri, voštane lutke, mali pribor za jelo, malo oružje od drveta, konji i vojnici. Kao i u svako doba, igračke su odraz onoga što dete vidi oko sebe, a psi­ hijatrima ću ostaviti da se pozabave time koja od njih predstavlja zamenu za majku, suprotstavljanje odraslima, udeo uma, odraz ka50

raktera. Isto tako, moj predm et izučavanja ne dozvoljava mi da is­ pitam pravilnik dečijih igara koji su osmišljavali odrasli, a koji je to­ liko interesovao Stare, ili pak udeo psihičkih transgressa koje živo zanimaju filozofe ili ulogu đavola kojem se gromko protive propovednici. Najzad, dete ima svoju hranu, svoju odeću, svoj nameštaj i svoje sopstvene igračke. Dete nije bezvremeni kepec kako su ga du­ go vrem ena videli brojni istoričari.

Dete među svojima Sve dok se ne završi infantia i dok ne počne pueritia , dete uži­ va poseban položaj u društvu: dete nije, kao što su to olako verovali u XIX veku, samo um anjeni odlivak odrasle osobe; dete nije ni bi­ će potpuno ostvareno u svojoj jedinstvenosti, kao što pokušavaju da nas ubede mnogi današnji „mislioci”. Dete je delo u iščekivanju, delo koje treba završiti, ali čija je uloga u razvoju čoveka vidljiva. Ka­ rika između ovozemaljskog sveta, odakle dolazi i čije obeležje nosi i njegove budućnosti kao čoveka, kako ga vide antička filozofija kao i hrišćansko uverenje. Dakle, dete je posvećeno; možda je čak i u hostiji prilikom svete pričesti. Njegove reči su odjek božanskog; njegovi pokreti moraju se tum ačiti kao verski znaci; u njem u sa­ mom je volja mrtvih koju izražava kroz svoja nejasna brbljanja. Ne treba, kao danas, zanemeti od divljenja pred ovim polubogom; na­ protiv, Crkva savetuje da ga ne treba ispitivati niti se treba zagleda­ ti u njega: to bi ga pokvarilo. Uostalom, šta ako se možda i đavo na­ selio nakratko u njega? Zbog toga je kult Svetih vitlejemskih mladenaca u procvatu, a anđeli čuvari se mole da paze na dete. Ako zgreši, treba ga kazniti, ponekad žestoko; ako plače, to Zlo iz njega progovara: treba ga tući. Takva strogost nije ostatak antičke rodi­ teljske svemoći; ona je oblik službe Bogu. Upravo u polju odnosa između deteta i njegovog porodičnog okrilja, malo pomalo, ispravile su se i naše moralne procene. Stro­ gost roditelja nije ni u ravnodušnosti ni u preziru: to je strogost iz vere. Zbog toga su otac i majka, i to podjednako, ispunjeni ljubavlju prema detetu i to pokazuju nežnošću i pažnjom punom strepnje. Pokušali smo da odgonetnemo razvoj ovih osećanja: od polovine 51

XIII veka, čini nam se da dolazi do napretka u ulozi koju igra otac, možda stoga što se razvojem školstva majka sve više i više oslobađa obaveze osnovnog obrazovanja dece, što je do tada isključivo pada­ lo na nju. Uloge roditelja bolje su odvojene, ne podrazumevaju za­ jedničku ljubav: na ocu je da prosvetli dušu deteta, da ga nauči šta je to auctoritas, pogotovo auctoritas Svevišnjeg; na majci je da bri­ ne o zdravlju tela i o osnovama koje mora imati u svojoj mladoj gla­ vi. Do nas je stiglo nekoliko priručnika o obrazovanju koji se pre ti­ ču adolescenata nego dece; neke od njih napisale su žene - veoma redak slučaj u srednjovekovnoj književnosti. Ali među njima je i ta ­ kvih kao što su i svi ostali pisani izvori: teorijska delà najčešće namenjena bogatima, prinčevima u IX veku, budućim sveštenicima u XII veku, kćerkama vitezova u XIV, deci burožoazije u XV. Uosta­ lom, više je traktata o lečenju konja nego savetnika iz pera pedijatara. A kada govorimo o tome kako deca uzrasta koji me ovde zani­ ma reaguju prem a roditeljima, o tome ne znamo ništa. U hagiografijama je sačuvano nekoliko prim era „mladih" koji su iskušeni „smrću oca”, ali to je često ništa više od obične fikcije proizišle iz mašte nekog ostarelog monaha. Zaustavimo se još kod jedne oblasti vredne pažnje: prirodno je da dete ima braću i sestre, tetke i ujake, ponekad i baku i deku. Ako je opšta izreka „brat je prijatelj od prirode dat” pobožna misao ko­ ju lako osporava toliko prim era u svim vremenima, možda ju je srednji vele ipak podržao sa više milosrđa. Stariji brat ili sestra ne­ sumnjivo ostvaruju svoj uticaj na mlađe, naročito na žensku decu koja, nakon sm rti roditelja, ostaju podređena njihovoj vlasti i inte­ resima. I danas ima takvih situacija - naravno, ograničavam se na naš kulturni prostor. S druge strane, dve karakteristike su se pot­ puno izgubile ili, barem, izbledele. Već smo rekli da nije ništa novo što starija sestra zamenjuje nestalu majku, ali je zato neočekivana uloga koju ispunjava majčin brat, ujak, kao zamena za odsutnog ili preminulog oca. A prim era takvog „nepotizma”, u etimološkom značenju reci, zaista ima mnogo, od Karla Velikog do Luja XIV. Do­ bro nam je poznat uzrok toga: prema „bračnom modelu", o kome ću još govoriti, ujedinjuju se dva bića često neujednačenog uzrasta. A priroda nam jasno daje do znanja da dete ima životnu potrebu da oseti pažnju oba pola, što se mnogi trude da danas odbace. Ako se 52

desi da otac to ne može da ispuni, budući da je suviše star ili stalno odsutan, zameniće ga neki drugi muškarac, iste krvi i godina kao majka. Ovakva situacija ima značajne društvene posledice, jer se dva porodična stabla udružuju u obrazovanju najpre deteta, zatim adolescenta, i najzad odrasle osobe za njegov budući „poziv”: koliko je samo ratara koji su nasledili svog ujaka, mlađe braće koji su za­ hvaljujući ujaku stupili u službu Crkve, vitezova koji su se probili do „prijateljstva" sa velikašima! Kada govorimo o baki i deki, koji su danas neophodna protivteža roditeljskoj neum erenosti, u ono doba skoro da ih nije bilo. Ako su i prisutni, zahvaljujući tome što su doživeli preko šezdeset godina i tako prevazišli prirodnu barijeru, o njima se skoro i ne priča, budući da ih nema u aktivnom životu, je ­ dinom dostojnom interesovanja. Još ću se vratiti na mesto dodeljeno tim „zastrašujućim starcim a” koji su, naročito u zemlji rimskog prava, polagali pravo na upravljanje svojim dobrima; ali takvi slu­ čajevi, budući da su retki, vrlo rado se navode. Sada je dete ranog uzrasta ostalo van domašaja opasnih bole­ sti; suočio se sa kućnim poslovima, sa obavezom da ispunjava seo­ ske, odnosno vojne dužnosti. Zna slova, ponekad i da broji. Biskup ga je, obilazeći svoju parohiju, pričestio. Više nije infans, već puer ili puella] ima osam, najviše dvanaest godina. Njegov život konačno počinje.

ČOVEKOV PRIVATNI ŽIVOT Mnogi istoričari, a naročito oni iz starijih vrem ena, nezaobi­ lazno, u svim oblastima, suprotstavljaju javno, koje se tiče mase, i privatno, koje je u nadležnosti pojedinca. To ostavlja traga na moć, bogatstvo, zakone i naravno, na ekonomiju, društvenu hijerarhiju, pa čak i na verovanja, dok su razvoj kroz vreme i raznolikost u pro­ storu nit vodilja Istorije. Naime, prirodno je što nam javno bode oči, jer njega nam osvetljavaju svi naši pisani, naslikani ili izvajani izvori. Privatno, odnosno skromni lični okvir kojim je omeđeno čovekovo kretanje, zatvoreno je, nedostupno pogledu sa strane i prem a tome, vešto skriveno od pogleda istraživača. Da bismo do­ prli do njega, potrebno je da iz informacija koje imamo izvučemo 53

mrvice što ih je ostavila „kuća": prikupiti anegdote iz „kazivanja” ili fablioa, odlomke iz posebnih priča, popise imovine nakon smrti, po potrebi i testam ente, detalje sa poneke m inijature, m aterijal iz iskopina. Sve je to krhko, sporno. Naravno, tokom dugih vekova došlo je do razvoja. Na primer, nakon kuge, u trenutku kada se ši­ ri gađenje nad svetom u ruševinama, contemtus mundi, više važno­ sti nego ranije pridaje se sferi pojedinačnog. Ali da lije to sigurno tako? Da nas to nije možda prevario razvoj naših izvora, koji se sve više približavaju pojedincu - u zoru „humanizma"? Osim toga, grad je ođuvek bio pod jačim svetlom; a istraživanje neravnom erno obuhvata različite društvene slojeve: zapazili smo da su, u ro­ m ansiranim pričicam a na primer, aristokrate zastupljene sa više od 18% u intrigam a, sveštenici sa 9%, dok se trgovci pojavljuju u jednoj trećini; ostatak, manje od polovine, rezervisan je za seljane i ljude sa m argine, što je mnogo m anje od njihovog prisustva u stvarnom životu. Barem se prestalo sa neum ornim pričama o mo­ nasima i vitezovima, biskupima i advokatima u parlam entu, o suknarim a i porotnicim a. M akar jeli i spavali kao i svi ostali, njihov privatni život me ne zanima.

Vreme prolazi Našoj pobedničkoj vrsti Tvorac je podario sposobnosti opaža­ nja koje, iako slabije u poređenju s ostalim životinjama, nisu n eu ­ potrebljive. Zaslepljeni sjajem struje, ogluveli od buke mašina, zamenivši govor kuckanjem tipki, m irise hemijskim isparenjima, nem ajući uopšte potrebu da opipamo bilo šta, hraneći se sm rznu­ tim proizvodima, mi smo u potpunosti izgubili naviku da koristi­ mo čula. Nažalost, veoma je teško utvrditi njihovo stanje u sred­ njem veku, je r i ovaj put, naši izvori su nam ostavili jedva uhvat­ ljive tragove. „Pogled je život”, objavljuje se u današnjim reklamama. Danas oni koji su usled bolesti ili nesrećne sudbine ostali slepi, pobuđuju u nam a saosećanje i želju da pomognemo; u srednjem veku, takvi su bili predm et poruge. Jer, nesreća koja ih je zadesila, nije ništa drugo do zaslužena Božja kazna; dok su „čuda" kojima se vid vraćao 54

bila namenjena samo nevinoj deci ili čestitim pustinjacima. A ne­ prilike koje se dešavaju šlepom čoveku odličan izvor humora. To nas utoliko više iznenađuje što noć, koja sve ljude obavija tamom, ima nečeg zloslutnog u sebi. Ipak, ovaj prezir prem a ljudima koji ne vide mogao bi biti upravo znak da se radi o zanemarivom izuzetku. S druge strane, mogli bismo se zapitati koliko je dobar bio vid u srednjem veku, ako je stalno bio izložen neum ornom treperenju hi­ rovitog ognjišta, drhtave svece, zadimljene baklje, slabašnog plame­ na uljane lampe. Kad smo kod toga, hroničari su se zabavljali beležeći slučajeve kapetana koji nije na vreme prim etio dolazak nepri­ jatelja, trgovca koji je pobrkao svoja klupčad vune ili računovođe nesposobnog da uradi precizan popis. Što se tiče poboljšanja slabovidosti, prva svedočanstva o korektivnim naočarim a potiču tek iz XIV veka, a nalazimo ih naslikane na freskama, na nosu pisara i službenika suda; najčešće je to izbrušen kamen, poput berila, vrste bezbojnog smaragda danas korišćenog na „kristalnim lupam a” i „maskama za varioce”, koji uvećava kao lupa, a pravili su se i mo­ nokli kao u Neronovo doba. Da li je sluh tih ljudi u boljem stanju? I ovde se postavlja pita­ nje: kako razlikovati ogluvelost od odsutnosti? Taj tragač za svetim Gralom koji, našavši se u šumi, ne čuje upozorenja zelenog patulj­ ka, ili onaj iznemogli kralj koji dobija napad ludila od udarca koplja o šlem, da li su oni gluvi? Koliko ja znam, ne postoji slika osobe ko­ ja se sa šakom na uhu naginje da bolje čuje. Ipak, u civilizaciji koja je prožeta usmenim, voleli bismo da znamo da li su baš svi mogli da čuju poziv stražara sa vrha zvonika, pred prolazak razbojnika, ili pak povike trgovaca u Parizu, da i ne govorimo o krajnjem jugu Francuske, o šapatu „savršenih” katara pored uha vernika na sam r­ ti, ili o isprekidanim proročanstvima zadihanog vrača u transu. Osim toga, ima jedan problem jednako važan kao svi ostali skupa: svi smo sigurno zapazili odličnu akustiku u brodu brojnih crkava i divili se visokom nivou znanja koja su arhitekte morale posedovati da bi se došlo do izvanrednog kvaliteta zvuka; ali, ako su vernici brojni, zbijeni, kompaktni i tako apsorbuju zvuk, kako onda čuju reči propovednika, govorio on na latinskom ili ne? Da li je rešenje u uklanjanju bočnih brodova crkve, kao što je to učinjeno u domi­ nikanskim zdanjima? Teško nam je da poverujemo da je Sveti Ber55

nar (Saint Bernard de Clairvaux),39 kada je huškao hiljade krstaša podno brda Madlene de Vezle (Madeleine de Vézeley), mogao da dopre do svih koji su stajali s druge strane brda, kao i d a je Hristu to pošlo za rukom „na Svetoj gori” nekada davno. Šta je, na kraju, ostajalo od reci koje su se prenosile kroz redove, sve do najudalje­ nijih vernika? Većina nas se čudi izuzetnoj osetljivosti čula dodira koje poseduju brojne divlje ili domaće životinje. Kod čoveka, novorođenče prinoseći svaki predm et ustim a dolazi u dodir sa svetom u kojem ži­ vi. Čak i kad odraste, ne napušta taj prvobitni oblik spoznaje. U srednjem veku, poljubac, adoratio, imao je apsolutnu prevlast: po­ ljubac susreta i m ira u usta bližnjeg; poljubac podređenosti i oda­ nosti u ruku ili u stopalo gospodara, ili u relikvije; poljubac nežnosti i zadovoljstva na telu deteta ili voljene osobe. Kroz ove nama po­ znate gestove m anifestuje se spoj telesnog sa simboličnim. Uosta­ lom, srednji vek i jeste prožet kulturom pokreta: pokreti celog tela kroz igru seljana tokom seoskih fešti ili ples sveštenika tokom sve­ tih obreda; ali i pokreti čija je svrha ispoljavanje duše, od običnog pozdrava klimanjem glave, do klečanja u znak poniznosti i bogobojažljivosti. Lako je objasniti i prenošenje pokreta iz jedne oblasti u drugu: antički rob predavao se u službu gospodaru spojenih ruku, isto kao što i vazal stavlja svoje ruke u ruke sizerena, ili kao što hrišćanski vernik pruža ruke Bogu, napuštajući, već u ranom sred­ njem veku, položaj antičkih vernika koji su, tokom molitve, uzdiza­ li ruke prem a nebu. Osim toga, potrebno je da ti pokreti budu umereni; svaki nered oduzeo bi im simboličnu vrednost. Kraljevi i bi­ skupi su nepokretni, u ruci drže simbolični predm et vladanja, a sam ples ne srne se udaljiti mnogo od svog svetog značenja: to ostaje ple­ sni pokret, ali pobožan, ne pohotni ili demonski trans koji je rezervisan za vračeve i one koje je đavo zaposeo. Ruka igra glavnu ulogu; nesumnjivo zbog toga što je deo tela koji najviše razdvaja čoveka od ostalih živih bića. Manus je simbol vlasti; ruka Boga koja izbija među oblacima i kojom se objavljuje vo­ 39 Sveti Bernar iz Klervoa, rođen 1090, preminuo 1153, francuski opat i reforma­ tor. Propoveđao u ime pape Evgenija III, u korist polaska u drugi krstaški pohod (prim, prev.)

56

lja Tvorca; ali i ruka oca koji ruku kćerke stavlja u ruku njenog bu­ dućeg muža; ruka koju knez ili velikodostojnik stavljaju na krunu kao znamenje njihove vlasti ili na pergam ent ispisan u njihovo ime; ruka starog viteza kojom daje „ćušku” mladom ratniku i tako ga promoviše u red militia ; ruka trgovca koji se rukovanjem ili „dlanom o dlan” obavezuje da će se držati dogovora postignutog sa kupcem. Najzad, dovoljno je još dodati šta je od svega toga došlo do nas: za­ kletva pred sudijom daje se podignute desne ruke otvorenog dlana; vojnički pozdrav starešini rukom uz slepoočnicu; ili gospodski polju­ bac u ruku, licemerno odavanje poniznosti prema ženskom polu. Nismo samo izučavali „logiku” gestova ili njihovo ubrzano po­ vlačenje pred prodorom čitanja i pisanja. Arheologija je, pažljivo posmatrajući materijalne znakove svakodnevnog života, pod lupu stavila i alatke, ručke, drške, ušice, poredeći pri tom i veličinu i sna­ gu ljudi tog doba. Došla je do zaključka da je tadašnji svet bio svet desnorukih. Ovo zapažanje ne donosi ništa novo: isključivanje levorukih, rimska sinistra, može se čitati od prvih tragova koje je čovek ostavio na zemlji. Nisam nimalo kom petentan da ulazim u raspra­ ve o pretpostavkama i tvrdnjama koje prednost u motorici i načinu reagovanja daju levoj moždanoj hemisferi, odnosno onoj koja upra­ vlja desnom polovinom našeg tela; a još m anje sam nadležan da se bavim najpre neurološkim, a potom i psihološkim posledicama do kojih dovodi takva urođena situacija. Sve nas upućuje da pretposta­ vimo daje, u srednjem veku, kao i danas, desnorukih bilo mnogo vi­ še nego levorukih i da su pisari morali da nauče da drže guščije ili trščano pero u desnoj ruci. 0 tome nam barem uopšteno svedoči ikonografija tog doba; samo „uopšteno”, jer na brojnim naslikanim scenama, ili u pričama, jasno je uočljiv am bidekstritet kod ratnika u borbi, hodočasnika na putu ili kod kralja „na tro n u ”. Kada se ra ­ di o pisarima, pomučili smo se da i m eđu njim a nađemo levoruke; tu i tamo ponešto na to upućuje: ako su drugo zaveštanje Filipa Av­ gusta40 i prvi rukopis Gviberta od Nožena (Guibert de Nogent)41 iz 40 Filip II ili Filip Avgust, rođen 1165, preminuo 1223, sedmi kralj dinastije Kapeta. (prim, prev.) 41 Gvibert od Nožena, rođen 1055, preminuo 1125, monah benediktinskog reda, je­ dan od glavnih hroničara prvog krstaškog pohoda, (prim, prev.)

57

XII veka njihovi vlastiti rukopisi, kao što se tvrdi, onda su njih dvo­ jica bili levoruki - ili možda levoruki „iz bu n ta”? Postoji još jedno čulo, takođe sasvim instinktivno u svojoj ogoljenoj pojavnosti: osećaj protoka vremena. Ritam našeg srca, naša psihička ravnoteža osetljivi su na protok vrem ena kao i biljke i druga živa bića. Od kada smo život podredili satnicam a i kalenda­ rima, ne pazimo više toliko na to, kao što su činili naši možda čak ne tako daleki preci. Naravno, smena hladnog i'toplog vrem ena ni­ je zahtevala naročito promišljanje; kao ni smena dana i noći. Sun­ ce, delo Božije, vodilo je računa o svemu tome: s radom se počinje kada sunce osvetli ambar ili zanatsku radionicu; rad se prekida ka­ da sunce zađe, tako da čak ni u gradu noćni rad, „rad na crno”, ni­ je bio dozvoljen - na to ću se vratiti kasnije. Satnica je bila podeljena na dvanaest dnevnih odeljaka i četiri noćna (to je još uvek „četvrt” vojničke straže), a zasnivala se na antičkom bidecimalnom proračunu; no, u našem podneblju, dužina tih odeljaka bila je da­ kako nejednaka, u zavisnosti od godišnjeg doba. To je bilo sasvim dovoljno i seljaku i radniku. Ako su želeli da znaju više, otvorene su im bile dve mogućnosti: da na sunčevom satu podeljenom u dvanaest odeljaka prate pom eranje senke u skladu s prividnim kre­ tanjem sunca preko neba; za to je, naravno, bilo potrebno vedro nebo! Ako je sunce skriveno, potrebno je osloniti se na redovno oglašavanje zvona na crkvi ili u obližnjem m anastiru, kojim se označava početak službe za sveštenstvo i monahe: prva služba u zoru, terca četiri odeljka kasnije, sekstet u podne, devetina četiri „sata” kasnije, večernje kad sunce zalazi; noć je bila podeljena na tri odeljka: kompleta u prvom, jutarnje u drugom i laude tri „sata” pred prvu službu. To bi značilo da je, u toku godine, na prim er u vreme prolećne ravnodnevice, u našim regijama zvonilo u 6, 10, 14, 18, 21, 0 i u 3 časa. Te nejednakosti bile su vrlo nezgodne. Kada je trebalo ugovo­ riti vreme nekog sastanka, radi izvršenja nekog ugovora ili uknjiženja neke presude, ovakav način m erenja vrem ena bio je nepri­ hvatljiv. Stari su toga bili svesni i, u antičkoj Grčkoj, u takvim slu­ čajevima koristili su se m ehanizm i postepenog isticanja vode ili peska iz jednog suda u drugi: instrum ent se zvao klepsidra („koji kra­ de vodu” na grčkom). M eđutim, iako je m ehanizam koji deli vreme 58

na jednake odeljke - dvadeset četiri sata na dan, zadržavajući bidecimalni sistem - po svemu sudeći, bio pronađen u antičko doba, on tada nije bio istovremeno i prim enjen. Ili, bolje rečeno, njegova upotreba proširila se tek mnogo kasnije; ljudi su ga polako prihvatali, najviše u gradu, jer je bio neophodan za m erenje rada i zakazivanje posla: o tome nam svedoče slike s početka XIII i iz XIV veka. Javni časovnik, postavljen 1317. godine na vrh opštinskog zvonika u Kaenu, označiće trijum f „doba trgovaca" nad „do­ bom Crkve”. Za svakodnevni život važno je računati sate, ali ne toliko da­ ne i mesece. Zbog toga se biblijsko ili antičko nasleđe održalo (i da­ nas je tako), i nakon sjajnog otkrića „revolucionarnog" kalendara (nažalost zaboravljenog). Samo dan Gospodnji prekida niz feriae, od nedelje {prima feria) do subote, mada je Tvorac završio svoje delo tek na kraju nedelje. Takođe, preuzeta je i podela rimskog meseca na kalende, none i ide, kao i stara paganska imena dana u nedelji i meseci u godini, ponegde germanizovana: izgleda da se niko, kao ni danas, nije čudio tom sistematičnom „propustu” hrišćanske Crkve. Istini za volju, to je bila stvar sveštenstva i pisara; narod ni­ je o tom e vodio računa: njem u je bilo važno da zna kojim danim a se slavi taj i taj svetac, katkad samo lokalnog značaja, ili ta i ta sce­ na iz života Hristovog. Uostalom, do prom ena je dolazilo stalno, zavisno od običaja sredine, čak i kada je trebalo utvrditi dan za plaćanje poreza. Kada govorimo o obrednim proslavama, one su došle na mesto onih iz antičkog nasleđa, a prekrštene su u hrišćan­ ske svečanosti; solsticij i ravnodnevice postali su Božić, Vaznesenje (Spasovdan), Sveti Jovan ili Sveti Mihajlo. Judejska sećanja na agrarni život ili na „svetu" prošlost takođe su preživela, doduše prerušena u Uskrs, Duhove ili čak Veliki post. Još su ostale nede­ lje, koje često samo seoski pop spominje, pomoću nekoliko reci iz dnevne poslanice; od toga je - još uvek! - ostalo samo naše quasi

modo.*2 Kada se postavi pitanje kalendarskog računanja vremena, fi­ lozofi se susreću sa problemom. Za običan svet i u svakodnevnom 42 42 Quasimodo je verski praznik nazvan po latinskim recima kojima počinje misa tog dana. Pada u prvu nedelju nakon Uskrsa, (prim, prev.)

59

životu nekog seljaka ili zanatlije, kontinuirano računanje - sasvim prirodno na hrišćanskom i islamskom zapadu, ali ne i u Aziji - ne­ ma nikakve važnosti: oni nisu pismeni i njihova lična sećanja osta­ ju maglovita. Uostalom, mogu li oni da znaju kada to jedna godina smenjuje drugu? Preplitanje „stilova”, koje mogu da prate samo poznavaoci, toliko je promenljivo koliko i besmisleno: Božić? Us­ krs? Blagovesti? Bogojavljenje? Uzgred, koji događaj označava po­ četak računanja? „Osnivanje Rima”? Pojam toliko star d a je izgu­ bio smisao. Rođenje Isusa Hrista? Božić je čista fikcija, a već u VI veku procena godine rođenja koju su dali je pogrešna, požurili su najm anje četiri godine u odnosu na verovatnu istinu. Prorokova hidžra? Teško, jer su se njegova „putovanja” u M edinu ponavljala i sačuvana su većinom u usmenom predanju. Bolje je, kao što su prosti ljudi i navikli, svaku godinu krstiti novim imenom, kao u Ki­ ni - iako se za to m ora imati nepokolebljiva m em orija - ili pak, ra­ čunati od trenutka kada je izabran aktuelni papa ili kada je najbli­ ži gospodar ovenčan krunom . Ali ni to nije dovoljno - ne samo što treba znati kada se to dogodilo, već je potrebno izboriti se sa sitničarskim duhom sveštenstva: pomazanje? krunisanje? imenovanje? posvećenje? Bilo da ih računate ili ne, sati prolaze jedan za drugim na svetlu dana. Ali potrebno je dočekati dan. Jer, pre toga, treba prebro­ diti noć, deo dana kada su ljudi i životinje skoro u potpunosti liše­ ni svetlosti i rada i prepušteni tmini, nepoznatom i opasnosti. Retko predstavljana na slikama, ali često predm et opisa, noć je neizbežni trenutak kada je čovek lišen sebe samog. „Stravična” noć, vreme kada đavo i veštice seju svoje zamke: puna panike u mraku, košm ara i beščasnih iskušenja; i ne samo iskušenja već i nasilja, za vreme rata ili u m irno vreme, događaju se krađe i napastvovanja među deliktima koji su bili predm et „kraljevskih pomilovanja” vi­ še od 55% je počinjeno noću. Treba se čuvati, zatvoriti, organizovati smene kako bi se uhvatili i odgonetnuli zvuci, šumovi i iskre koji oživljavaju u tmini. Štaviše, poneki uspevaju i da ukrote tu noć, načine od nje vrem e zagrljaja i uživanja, ili možda vreme ple­ m enitih misli: koliko je samo hrišćana koji su noću pronašli veru ili joj se vratili! Ali, evo već zvoni prima: potrebno je vratiti se ži­ votu. 60

Telo treba nahraniti Naravno, „da bi se živelo potrebno je jesti”, ali zar ne bismo mogli reći i da „treba živeti da bi se imalo šta za jelo”? U svetu u ko­ jem je polovina ljudi na ivici gladi, a skoro cela druga polovina je ­ dva da ima dovoljno hrane, kako ne sanjati o Kokanji, zemlji u ko­ joj je sve od slatkog kolača (što je značenje reci), ili o palati Gospe Tortine? Dečije maštarije? Nipošto: od XII veka ljudi opisuju ova m esta sve do Boša (Bosch) i Brojgela (Breughel), ljudi praznih sto­ maka, sanjajući o zadovoljstvima, o neograničenom ždranju kakvo se viđalo na razuzdanim, očigledno svetovnim proslavama. Stvar je u tome što se, uz surovu Prirodu koja nas u svojoj hirovitosti lišava mnogih resursa, suviše često javljaju i iznenadne elem entarne ne­ pogode koje pogađaju izvore hrane: niz upropašćenih žetvi pogođe­ nih vremenskim neprilikama, a nasuprot njima previše usta koja treba nahraniti, prazni ambari, nedovoljna trgovačka aktivnost ko­ ja bi mogla izvući situaciju, nedovoljno usavršena oruđa za rad. Na celokupnom zapadu, takvi slučajevi javljaju se u XI, a potom i u XIV veku; a već sam govorio o tome koliko je to pogodovalo širenju bacila kuge. To su uslovi za povratak na kanibalizam: i sit monah kakav je bio Raul Golobradi (Raoul le Glabre), opisuje ga u Burgonji oko 1090. sa skoro m orbidnim uživanjem. Srećom, ne ubija se uvek bližnji da bi poslužio kao hrana. Još od neolita, kada su počeli d a je od nje traže, Priroda ljudima obično i daje hranu. Ovde nam je relativno lako - konačno! - da damo opis i brojčano stanje. Nedavno se došlo do značajnog napretka u izuča­ vanju srednjovekovne ishrane, od biljnog kvaliteta zrna do sve do broja mesta za stolom. Nađeno je mnoštvo medicinskih traktata sa receptim a i dijetetskim terapijama, dokumenata o nabavci hrane, doduše, često samo za visoki sloj društva, slika na kojima su pred­ stavljene većinom izvanredne gozbe, priča i bajki, hronika o prinče­ vima, arheoloških zapažanja o zubima i o kostima skeleta, najzad o upotrebi kuhinjskog oruđa. Dakle, možemo se nadati kvalitetnim nalazima. U zavisnosti od pola, godišta, količine rada koju treba da ispuni, pa čak od klimatskih uslova, odrasla osoba ima potrebu za dnevnim unosom od 2500 do 4000 kalorija. Međutim, uporedna analiza podataka koje nam daju gore pomenuti izvori u potpunosti 61

protivreči ovom medicinskom nalazu: najam ni radnici u IX, pozor­ nici u XIV veku dobijaju oko 6000 kalorija; m ornari u XIII ili rad­ nici u XII veku dobijaju najviše 3500 kalorija. Osim toga, što se ti­ če ovih poslednjih, ne znamo ništa o unosu proizvoda koji nisu na listama i o kojima naši izvori uopšte ne govore! Poređenje ovih po­ dataka navodi nas barem na jedan zaključak: uprkos ulcorenjenom narodnom m išljenju i isključujući nepredvidive nestašice, na srednjovekovnom Zapadu jede se dovoljno, možda čak i previše! Ali lo­ ša telesna rezistencija na spoljašnje agresore protivreči ovom za­ ključku: prem a tome, u srednjem veku jede se mnogo, ali loše. Uzrok tome leži u neravnoteži između izvora proteina u hra­ ni, ponajviše usled nedostatka izbora: gluceidi zauzimaju do 80% unosa kalorija, što je previše. To su hleb i drugi proizvodi na bazi pšeničnog brašna i oni čine osnovu ishrane. Pogače, pogačice, vekne, rude, krofne, ali i hleb pomešan sa kašom, sa čorbama, sa ragu­ om, hleb je na vrhu lestvice. I to beli hleb, mnogo više nego što se govori. Raž bije loš glas, o tome sam već govorio; a retko se koriste - govoreći o ishrani ljudi, ne onoj u životinja - i zob i ječam, najvi­ še za guste čorbe, na severozapadu Evrope i u na mediteranskom priobalju: saksonski poridž, arteški gomel, italijanska palenta, griz u Magrebu. Tamo gde zemlja ne pogoduje uzgajanju žitarica, upo­ trebljava se suražica, mešavina pšenice i raži. Kada govorimo o raz­ ličitim vrstam a testenina - rezanci, makarone, lazanje - u upotre­ bi su od najranijeg srednjeg veka, ali se radi samo o naročitom na­ činu prerade brašna. Ako se tome pridruži povrće puno škroba, ko­ je raste usred klasja, zbog čega ga zovu „malo žito” - bob, graorica, grašak, sočivo - unos gluceida znatno se uvećava. Hleb je prva me­ đu „česticama” za pričest; prema tome, mora ga biti svuda. To je je ­ dini proizvod o čijoj ceni, koja varira prema uspešnosti žetve, brine i odlučuje lokalna vlast; ne treba zaboraviti da je to bio slučaj i u Francuskoj, pre svega nekoliko decenija. U zemljama bogatim ži­ tom, na taj način merilo se ekonomsko mesto, simbolična vrednost i prehram bena važnost hleba. Ali njegov udeo u ishrani je, shodno tome, prevelik: od 1,6 do 2 kilograma po osobi dnevno. Ostalo je sa­ mo companaticum, „ono što se jede uz hleb”. Osim toga, potrebno je dodati i nešto što danas predstavlja pravo prokletstvo u ishrani: šećer. Vrlo neobično, ali o šećeru ne 62

znamo mnogo, iako su dezerti i oblatne na kraju obroka bili bogati šećerom. Repe ima, ali samo za stoku; šećerna trska, uzgajana od IX veka na Siciliji i u Andaluziji zahvaljujući naporu Arapa, ostaje ret­ ka, skupa i skoro egzotična. Dakle, ostaje da se pčelama ukrade med; ali, kao što ćete videti, ukus meda bio je m anje privlačan za srednjovekovne ljude nego za nas danas. Preostaje nam da se osvrnemo na životinjske proteine, osnov­ ni izvor fizičke snage. Kakvo razočaranje! Uprkos tradicionalnim i neverodostojnim slikama srednjovekovnih stolova podleglih pod te ­ žinom pečenih veprova i ogromnih šunki, meso se retko viđa na trpezi. Može se naći, doduše, kuvano ili zasoljeno, iseckano u šupi ili, rede, pečeno. Nije istina da velikaši jedu samo divljač, buržoazi teletinu, seljaci svinjetinu, a studenti ovčetinu! Svi jedu sve: to nam dokazuju arheološke iskopine kuhinjskog smeća i računa za stolo­ ve. I sve prolazi, konjsko i pseće meso takođe (nego šta !); na njiho­ vim kostima pronađeni su nesporni ostaci sečenja. No, neke živo­ tinje su, u zavisnosti od regije i vremena, bile žrtvovane više nego neke druge, prema lokalnim ukusim a i nivou života: zimi se jede za­ soljena ili prerađena svinjetina; leti se kolju ovce, koje su, inače, bi­ le uzgajane pre svega zbog vune; teletina se jede svuda, u visini do 20% ukupnog unosa mesa; što se tiče divljači, nakon X veka, isklju­ čujući oblasti intenzivnog šumskog lova, u pronađenim kostima za­ stupljena je sa 5% - najviše srneća divljač. Sve je to obezbeđivalo, u okviru obroka koje smo pronašli, nešto manje od 80 do 100 gra­ ma dnevno. Malo. A zečetina? Jarebice? Jaja? Arheološki nalazi ostaju nemi. Možda su ljuske bacane psima kojih ima svuda; ali za­ što se onda u tekstovima obilato govori o silnoj živini, kokoškama i jajim a kojima se plaćao porez. Šta se desilo sa svima njima? Istina je da se u plemićkim pričama stalno govori o paunima, fazanima, rodam a koje su se našle na svečanoj trpezi, ali to je samo stvar bo­ gatih. Ostaje još riba. Novo razočaranje! Iako regijom Pa de Kale go­ dišnje prođu milionske količine sleđa, iako se opatije svađaju oko poreza koji im pripada po toj osnovi, iako sporovi oko jezera i reka, oko ribarskog alata i ribarskih tezgi preplavljuju naše arhive i up r­ kos tome što je simbol hrišćanstva riba (grčko ichtus: Iesus Christos Theou uios sôter: Isus Hristos, sin Božji, Spasitelj), ribe uopšte ne­ 63

ma na jelovnicima gozbi, a na seljačkoj trpezi o njoj skoro da se i ne govori. Povrh toga, skoro da uopšte nema tragova ribljih kosti­ ju u arheološkim iskopinama. Da lije to stoga što oprema za ribo­ lov na otvorenom moru nije dovoljno razvijena, pa se riba lovi bli­ zu obale? Ili stoga što su usoljavanje (beli sleđ) i dimljenje (sušeni sleđ) još uvele osrednjeg kvaliteta i dovode do truljenja ostataka? Ili stoga što rečna riba završava pre svega na monaškoj trpezi? Prema tome, ostaju nam samo liste: grgeč, šaran, jegulja, štuka; ili sleđ, oslić, losos i bakalar. Usput možemo još pom enuti i dagnje i ostri­ ge, sa slabijim prijemom nego u antička vremena, no ipak prisutne u kuhinjskim ostavama, i puževe i žabe, što je novina, koliko nam se čini. Kada povećamo unos lipida, masnoća, to se odmah odrazi na našu liniju. U vrem enim a o kojima govorim, ljude nije previše po­ gađala ta briga; jer nisu mnogo koristili masnoće, budući da su više voleli kuvano od prženog. Kada govorimo o mleku, koje se sm atra­ lo kompletnim obrokom, bilo je dobro za odojče u majčinom okri­ lju. Kravlje, kozje i magareće mleko smatralo se teškim i unosilo se samo kao usireno, proceđeno ili pomešano sa čorbom. Naravno, od mlečnih prerađevina, na ceni su bili i sirevi , formaticum („ono što se čuva u kutijam a”)43 koji je imao uspeha u Italiji i Galiji, dok je iz­ vorni caseum, jezičke li ironije, bio cenjen u saksonskim zemljama (ali i u Španiji, treba priznati). Ti sirevi predm et su uspešne trgovi­ ne, a neki se već počinju isticati: bri, holand, čester, parmezan; m e­ đutim, jedu se samo uz jutarnju užinu, kao što je ona koju Roben donosi Marioni. Što se tiče putera, budući da se čuva samo u ćupo­ vima, brzo se užegne; više se koristi svinjska m ast i biljno ulje, kao sto je maslinovo u zemljama bliže M editeranu, ili orahovo odnosno makovo bliže severu. Osim ako se neki kit, „1е grapois”,44 um oran od života, kazivali su, ne bi nasukao na neki sprud, što je seljacima obezbeđivalo salo i meso za ćelu jednu godinu. Ali takav iznenadni poklon dolazio je retko. 43formaticum, prema latinskom forma, oblikovan prema kalupu, kutiji u kojoj se ču­ vao (prim, prev.) 44 le grapois - od latinskog crassus piscis, debela riba; danas je to kit ubica, grampus (prim, prev.)

64

Hleb u svim oblicima, komadić sira, parče mesa pride... Ipak za čorbu, za kotlić u kojem se sve to kuva, potrebno je spremiti još nešto: „bilje”, ubrano u bašti ili u šumi. Izbor je širok. Sve što se da­ nas koristi, koristilo se i onda, izuzev - što nije malo - paradajza i krompira, donesenih sa one strane Atlantika, kao što svi znaju: pre svega kupus, onda šargarepe i paštrnak, beli i crni luk (koji se sm a­ traju najbogatijim povrćem), potočarka, zelena salata, artičoke, krastavci, spanać, špargla i tako dalje. Bogati su ovo povrće, budu­ ći da raste iz zemlje, slabo cenili, smatrali su ga bljutavim, prljavim i narodnim; više su voleli plodove drveća i žbunja: jabuke, kruške, orahe, smokve, kestenje, masline, dunje, višnje, mušmule, pa čak i agrume, ako bi uspeli da ih nabave. A šta je sa grožđem, blagom Za­ pada? Ponekad se moglo naći na velikaškim trpezama; sve ostalo završavalo je u muljari. Moramo se osvrnuti i na vino, drugu „česticu" pričesti, simbol obnove, biblijski napitak, vino iz Kane i na Tajnoj večeri. Toliko je knjiga napisano o vinovoj lozi, o uzgajanju, berbi, a zatim i o stup­ njevima vinarstva i trgovine vinom da ja nemam nam eru da tu bi­ lo šta dodajem; ograničiću se na nekoliko jednostavnih zapažanja. Pre svega, vino se može naći na svim stolovima, u svim prostorija­ ma, u svim podrumima; i skoro svuda je isto. Razlika m eđu istak­ nutim sadnicama i regijama, nama danas toliko bitna, tek počinje da se nazire u Francuskoj: Gajak-Bordo (Gaillac-Bordeaux), Ermitaž-Burgonja (Hermitage-Bourgogne), „Francuska” (gledano od Šartra do Remsa); na dvoru Filipa Avgusta (Philippe Auguste), ve­ likog ljubitelja vina, održavana je „bitka vina” čiji je cilj bio uspo­ stavljanje hijerarhije, prema ukusu kralja. Tek će u XIV veku razli­ ke biti jasnije. Dalje, vina su većinom bila bela; jedino je „klare” („1е claret”) iz Bordoa, koji su Englezi u XIV veku uvozili u količini od 700 000 litara godišnje, vino vrste rože. M eđutim, na papskom dvo­ ru, na dvoru vojvoda u tom trenutku pije se crno vino čiji će ugled rasti tokom vekova koji dolaze. Kada govorimo o egzotičnim vi­ nima, orijentalnoj malvaziji (le malvoisie), italijanskom muskatu, portugalskom granašu, teško ih je naći u seoskim kućama. Najzad, to i nije vino koje mi danas poznajemo: prem a onome što znamo, njegov procenat alkohola, usled još uvele rudim entarne tehnike pra­ vljenja, ne prelazi 7 do 10 gradi; kada se čuva - ali ne duže od godi65

nu dana, pre nego što poplesnavi - u drvenim buradim a obloženim smolom, m ora da podseća na antičko vino iz amfora, pomalo opo­ rog ukusa. Na kraju, ali možda i najvažnije, količina vina koje se pi­ je je ogromna: od jedne do tri litre po osobi dnevno, uključujući že­ ne i monahe. Čudesan unos, podnošljiv jedino zahvaljujući skrom­ noj jačini vina. No, šta još možemo da pijemo osim vina? Vodu? Da, ali samo onu sa česmi i iz bunara, podređenu hirovima vremena, jer voda iz reke bila je pravi kliconoša, uzrok stomačnih problema i kolike, o čemu govore izvori. A pivo? Tragovi vode do antike, a pravi razvoj i uspon dostići će u XIII veku. Ni pivo nije isto kao danas: keltsko i saksonsko pivo prave se na bazi ferm entisane zobi, opore i smeđkaste; dok germansko pivo svoju svetlinu duguje ječm u i dodatku hmelja, barem na kraju srednjeg veka. Ali pivo se pije pre svega na severu kontinenta gde vinova loza, uprkos upornoj sadnji i brižnom uzgajanju, daje samo nekoliko kapljica kiselog soka: u Škotskoj, u Friziji, na obalama Baltičkog mora. Stvarno više nema smisla pona­ vljati da su potrebe seoskog župnika za kupama vina na dnevnoj ba­ zi opravdavale hektare sadnica; što se tiče pričesti običnog sveta, ra­ di se o prastarom sećanju, a sama pričest nije mogla da iscrpi silna burad! Kako su se onda konzumirali svi ti kilogrami teških nam irnica u čvrstom ili tečnom obliku? Izuzimajući ograničenja u nordijskim zemljama, uzrokovanih hirovima vrem ena i hladnoćom, u ostalim delovima Evrope poštuje se antički običaj koji, uostalom, ima najvi­ še smisla. Nakon buđenja, između 6 i 8 sati, u zavisnosti od godi­ šnjeg doba, prekida se noćni post, disjejunium, „break” vremenskog odeljka „prime”: komadić sira, čaša vina (radi živosti tena, pravda­ ju se gospe). Prandium, glavni obrok, jede se prilično rano, između 11 i 13 sati, nakon prve polovine radnog dana: to je obrok vrem en­ skog odeljka „sixte". Cena, između 16 i 19 časova, preuranjena je, jer sunce, tokom šest do osam meseci u godini, zalazi pre 19 časo­ va i nakon toga moglo bi se večerati samo uz svetlost svece. U En­ gleskoj su, osetivši glad možda ranije, smatrali da je ova večera u vreme „none” kasna, te su je pomerili ranije, tako da noon i after noon označavaju njihovo „posle podne". Jede se u sedećem položa­ ju, kao u antička vremena, uprkos glasu koji su uživali rimski kre66

veti, nesumnjivo običaj samo bogatih koji pri tom onemogućava ukućanina da koristi nož. Otoman ili daske, klupe ili slamarice; mnogo kasnije, i to ne kod nas, biće uvedeni sto i stolice. Hrana se priprema ili u kotlu koji visi iznad ognjišta, ili, prem a potrebi, na ražnju; hleb i pogače peku se u kućnoj peći koja se nalazi malo da­ lje. Kod siromašnih, na sto se stavljaju stolnjaci samo za praznike; usta se brišu rukom ili rukavom, to je dovoljno; tek u vreme Fransoa I počeće da koriste stolnjak za brisanje, po ugledu na kralja. Lo­ nac se stavlja između ukućana; oni koriste drvene ili metalne posudice koje ponekad dele, a piju iz kupe. Svi jedu neposredno iz lon­ ca, nožem, što je u to doba višenamenski „pribor za jelo”, rukom ako je obrok hladan, ili „pločicom” što je zapravo kriška starog hleba ili drvena pločica. Kašika služi samo kao kutlača; sosevi i čorbe sipaju se direktno u posudice odakle ih piju. Prvi tragovi viljuške potiču iz XV veka i tada se pravila od dragocenih metala: prema to­ me, predstavljala je pribor kraljeva. Ruke su se prale pre obroka i to ne poštujući komplikovani i simbolični obred nam etnut vitezovima Okruglog stola; ponovo bi se prale posle obroka, ne bez razloga, u kadici u kojoj se pralo posuđe. Za čišćenje uprljanih pločica i ukla­ njanje ostataka hrane na stolu i pod njim, pobrinuli bi se psi koji kruže oko nogu gospodara.

Ukus treba obrazovati Ovde opisujem svakodnevicu običnog sveta. 0 njem u se ne go­ vori u tekstovima i u m inijaturam a, već nam ga jedino arheologija otkriva preko oruđa i kuhinjskih ostataka. Ono što nam otkrivaju drugi izvori je, naprotiv, izuzetno. Naime, to može biti i svečana za­ kuska povodom neke seoske slave, ili bogata večera nekog imućnog trgovca; ali takvi slučajevi samo su imitacija „kraljevske” trpeze. I to nije samo stvar poleta domaćice koja, ako je mlada i još uvek neiskusna, savete nalazi u „Pariškom kućnom priručniku” („Ménagier45 de Paris”) iz XV veka, niti odluka glavnog kuvara kralja Šarla X koji u Tajevanovom (Taillevent) „Kuvaru za meso” („Viandier”) 45 Traktat o ekonomiji domaćinstva, dopunjen moralnim poukama (prim, prev.)

67

nalazi obilje recepata; to je čitav jedan skup obreda i običaja koji nas sasvim vode daleko od običnog sveta. Kao prvo, za takvu trpezu potrebno je ljudstva i mesta. U kra­ ljevskoj palati, oko 1330. godine, radi 75 kuvara, 33 podrumara, 21 pekar, svi strogo hijerarhijski organizovani i često sa dugim isku­ stvom; ima tu i dosta žena. Zatim, treba imati i specijalizovane ku­ hinje, kredence sa posuđem i kuhinjske stolove, svirače na podijumu i ražnjeve na vatri. Potom, potrebne su i zvanice, hijerarhijski raspoređene za stolom domaćina, jedni naspram drugih, na „viso­ kim" m estim a i na „niskim” mestima, s tim da one koje su najgore raspoređene, mogu dobiti samo ostatke, ako išta ostane. Na gozba­ ma burgonjskih vojvoda u XV veku okupilo bi se više od 300 zvanica, dok je 20 prosečan broj gostiju na crkvenim banketima. Obično se nose tri posluženja, svaki put sa celokupnom paletom ponuđenih jela koja se, usled razdaljine, ohlade dok stignu: red crvenog mesa i mesa pernatih životinja, potom red pihtija i kolača, voće kao pred­ jelo, začinjena jela na kraju, kao „dodatno jelo"; svaki put između se služe „međujela", pauze tokom kojih se pije i grickaju se kolačići i pite. Pojam „jelovnika” sa ustaljenim redosledom jela javiće se mnogo kasnije; veruje se d a je slovenskog porekla. Jedan takav obed trajao bi i po nekoliko časova; prema tome, mogao se ponovo prirediti tek za dva do tri dana. To objašnjava iz­ vanrednu količinu pojedene hrane koja se navodi u računim a za na­ bavku hrane. Evo jednog od stotinu prim era s kraja srednjeg veka, budući da nemamo podataka iz ranijeg doba: trideset zvanica je za tri dana pojelo 4 vola, 40 svinja, 80 pilića, 10 jarića, 25 sireva, 210 peciva kao što su pite i kolačići, 1800 slatkiša kao što su oblatne i popilo 450 litara vina, a da pri tom ne računamo hleb i vodu. Na­ meće se zaključak da je značajan deo ovih rasipničkih gozbi zapra­ vo završavao u kuhinjama. Takva i slična preterivanja usadila su u narodno verovanje sli­ ku „srednjovekovne” kuhinje kao nečega apsurdnog i, donekle, od­ vratnog. S jedne strane kupus bez slanine, s druge ogromni obroci obliveni mašću i više-manje kvarni ili pripremljeni neukim rukama. Danas je sve mnogo jasnije. Upravo se tokom srednjovekovnog milenijum a polako obrazovao zapadnjački kulinarski ukus, u najm a­ nju ruku onaj koji, srećom, još uvek preovlađuje, nasuprot prodoru 68

nekih prilično sirovih, većinom egzotičnih navika koje ostaju veštačke i diktirane modom. Nesumnjivo, taj ukus se morao, tu i ta ­ mo, prilagoditi i tako steći ponegde „regionalni” aspekt što obja­ šnjava zašto se u Francuskoj čvrsto brane ideje o „lokalnoj” kuhinji; zapravo, radi se o ne tako davnoj tradiciji, podređenoj neposrednim ograničenjima mesta. Jezgro ukusa - hleb, crveno meso i vino - na­ protiv, ostaje nepoljuljano; isto tako potreba za kuvanim kao i bri­ ga o raznolikosti. Možda se čak cenilo i mešanje međusobno suprotstavljenih ukusa, gorko - slatko: jagnjetina sa narandžama, oslić sa pivom. No, glavna razlika mogla bi se kriti u ukusu začina, koje na­ lazimo pomešane sa svime: ne da bi se, kao što se to često iznosi, prikrila sumnjiva svežina jela, već stoga što začini imaju simbolič­ nu vrednost - unose nešto neočekivano, neobično. Zato se slačica i biber smatraju pučanskim začinom, jer su mnogo jeftiniji od karanfilića, cimeta, muskatnog oraščića ili kardam oma,46 bisera mitskog Istoka. Ipak, u 80% srednjovekovnih recepata začini se navode kao nezaobilazan sastojak; tako da se prema njihovoj raznolikosti odre­ đuje i „društveni nivo” trpeze. Kod siromaha će se naći so i biber; kod bogatih cimet i „rajsko semenje”.

Telo treba ukrasiti Vitezovi su okupani miomirisima, arom atičnim uljima, a kada sretnete nekog „kmeta”, kazuju romanopisci, naći ćete da je sav crn, zarastao, prljav i smrdljiv. Prezir među klasama, zasnovan, na­ ravno, na istorijskoj neistini: jer ništa bolje nisu okupani na dvoru nego u nekoj kolibici ili u radionici. Od nege tela kolektivno sećanje je sačuvalo, uz podršku ikonografije, javna kupališta, koja su posta­ la tajno mesto zadovoljstva. Do njihovog razvoja došlo je, po svemu sudeći, tokom XIV i XV veka, kada se o tome mnogo govori. Uosta­ lom, ne smemo zaboraviti da je to donekle izbledeli odraz antičkih javnih kupatila, mesta za kupanje, sport, opuštanje i požudu. To je 46 cardamomum (lat.), biljka koja uspeva u toplim predelima, naročito u Indiji, da­ je plodove u čijoj unutrašnjosti se nalaze zrna ljutog ukusa koja se koriste kao ku­ hinjski začin i u farmaceutskoj industriji (prim, prev.)

69

bila ustanova duboko ukorenjena u rimskom svetu i iznad svega u r­ bana, u toj meri da tamo gde bi Rim želeo da ostavi svoj pečat, m a­ kar to bila i obična selendra, otvarao bi javna kupatila. I u srednjem veku javna kupatila ostaće gradska ustanova i rado će isticati njiho­ vo daleko i visoko poreklo. M eđutim, kupališta su bila smeštena u mnogo skromnijim zdanjima nego javna kupatila: koliko nam je po­ znato, u jednoj ili nekoliko susednih sala nalazilo se nekoliko drve­ nih bazena koji su se punili hidrauličnim sistemom dovoda poveza­ nim sa nekom obližnjom fontanom ili vodenim tokom; u kadice se ulazilo preko stepeništa, dok je voda dopirala do polovine tela. Mo­ glo je stati do dvanaestak kupača, oba pola, potpuno golih, što je podsticalo nepodobne glasine koje su kružile o kupalištima; sem to­ ga, na nekim m inijaturam a prikazani su, u pozadini sale za kupa­ nje, brojni kreveti koji nisu služili samo za odmor. „Klijentima” je glava pokrivena, što nas iznenađuje, ali i omogućava da, barem što se žena tiče, isključimo pretpostavku o običnim „mestima za ljubav­ ne sastanke”, budući da je „profesionalkama” kosa po pravilu opu­ štena. Na ulazu se iznajmljuje platneni peškir i komad sapuna, mešavina ulja, loja i pepela. Toplota vode u kadama održava se, kao u antici, pomoću samotnih cigala: o tome se brine „nadzornik kupa­ tila", dok su drugi radnici zaduženi da stvari koje su kupači skinuli čuvaju od krađe. Što se tiče gradskih vlasti, u Italiji i u južnoj Fran­ cuskoj, ili kraljevske vlasti na severu, trude se da što poštenije organizuju ovu „javnu uslugu” koja, izgleda, donosi dosta novca. M eđutim, nem aju svi dovoljno novca da koriste javna kupali­ šta kojih, uostalom, i nema na selu. Ipak, slika i priča ima u izobi­ lju: mladi tragač za Svetim Gralom koga kupaju device, gospa koju u kadi trlja njena sluškinja, seljak koji se kupa na česmi. Kod kuće, prema stepenu imućnosti, ljudi koriste - u dvorcu posebnu prosto­ riju, u buržoaskoj kući deo kuhinje, u kolibici običnu kacu ili neko vedro. Iz XIV veka potiče nam i pisani trag o lavabou u koji se vo­ da sipala iz krčaga, a oticala je preko otvora sa čepom. Voda se do­ nosi spolja, iz bunara ili sa česme, osim ako neki vodonoša ne pro­ lazi ulicama kao što je to slučaj u Italiji. Običaj je da se pre odlaska u krevet operu noge, a kad se ustane lice, ruke pre sedanja za sto, zubi, prem a potrebi, sipinim prahom. Ipak, na selu, celokupno ku­ panje može biti samo deo porodične slave. 70

Nijedan izvor, čak ni najveseliji među fablioima, ne govori nam o uklanjanju čovečijeg izmeta i mokraće. Ovaj čin, svakako re­ dovan i od životnog značaja, pokriven je dubokim velom ćutnje: da li zbog sramežljivosti? Prezira? Poniženja usled tih neizbežnih n u ­ ždi? Hronike ostaju neme: svi ti kraljevi, velmože, biskupi, vitezo­ vi, zar oni nikada ne treba da ispune prirodnu potrebu, bilo da su usred bitke ili propovedi? Ipak, prema jednom kazivanju, Gijom Kopile (Guillaume le Bâtard) jednom prilikom, u begu od pobunje­ nih barona, umalo da bude uhvaćen jer je morao na trenutak da si­ đe s konja. Mnogo posle tog doba, možemo se zapitati šta bi bilo da Anri III nije sedeo na svojoj probušenoj stolici kada je naišao nje­ gov ubica, ili da Napoleona nije mučila kolika u Vaterlou? Mnogo više znamo o prostiranju i skupljanju prostirke za stoku u štalama nego o tome gde završava ljudski izmet koji je, pored svega, neop­ hodno đubrivo za obližnju baštu. Dakle, skoro da ne znamo ništa. Na selu je, nesumnjivo, priroda nudila izbor između šumaraka, po­ toka i drugih zaklona, mada je i vedro moglo da posluži. Što se gra­ da tiče, saznanja nam dolaze iz arheoloških i ikonografskih nalaza. Tu nalazimo javne nužnike (les latrines) postavljene na rekama ili nad jarcima, sa daskama koje su probušene i postavljene na oblice. U privatnim kućama ponekad se podižu posebne kućice u dvorištu; jedna od njih predstavljena je i preko jednog piktograma: noša. Ili se, pak, pravio odvod ka spolja preko izbočine na zidu: utoliko gore po prolaznike! Primer koji ilustruje najviši stepen usavršavanja po­ tiče iz XV veka: „prostorija za odm or”, sa stolicom i odvodom sprovedenim preko cevovoda od pečene gline do neke jame ili kloake, i sa „mehom” koji je omogućavao ventilaciju ovog „toaleta”. A šta bi­ va sa ličnom higijenom nakon upotrebe nužnika? Papira nije bilo pre XV veka; pamuk je preskup; jedna krpa nije dovoljna. Šta onda? Lišće? Ili, pre će biti, apsolutno ništa. Ostaje pitanje oblačenja. „Ostaje” možda nije reč na pravom m estu jer, kao i danas, oblačenje dolazi odmah posle ishrane u sva­ kodnevnim brigama ljudi. Logično, uloga odeće kao „pokazatelja so­ cijalnog stanja" izraženija je u gradu ili na dvoru nego na selu; ipak, čak i na selu, vez, ukrašeni opasač ili dragocene marame, koji se dr­ že pod ključem u sanduku, biće s ponosom stavljani prilikom neke proslave. Kod svih važi „odelo čini čoveka", ne obrnuto. Često se, na 71

romantičarski način, beloj i goloj antici suprotstavlja srednji vele oklopljen bakrom i gvožđem. Glavna razlika nije u tome: radi se sa­ mo o klimatskoj razlici. Rađaju se, mnogo jasnije, radikalne prome­ né u konceptu odeće. Kao i obično, i ovde stojim nasuprot nasleđenim idejama: naprotiv! tipičan Rimljanin nije bio onaj sudija uvijen u čistu togu i obuven u lepe otvorene sandale, već seljanin u krat­ koj suknji i džemperu, kao što ga predstavljaju pastoralni mozaici. U kasnijim vrem enim a uvedene su (ali kada? kako?) metode prilagođavanja ili komadi odeće koji su u celosti bili nepoznati antici (mediteranskoj antici, budući da im je moguće pronaći poreklo u severnim krajevima, m eđu Keltima, Germanima, ponekad čak i m e­ đu Azijatima): prorezi za dugme polako zamenjuju šnale i kopče; tanka vrpca zamenjuje remen; muškarci počinju da nose kape, da i ne govorimo o rukavicama i maramici koji su došli iz hladnih predela. Najbolje poznajemo mušku odeću, budući da se većinom ona predstavlja na slikama; u muškoj odeći najjasnije se vide novine: umesto suknjice ili naduvanih kratkih gaća istočnjačkih vitezova počinju da se nose pantalone s nogavicama. To će postati pravilo za zemljoradnike kao i za zanatlije ili, logično, za ratnike. Jedino će sveštenstvo i ljudi na vlasti nastaviti da nose haljinu. Malo toga znamo o donjem vešu u vreme antike da bismo mo­ gli da donesemo sud o tome šta je srednji vele doneo kao novinu. „Mala odeća”, kao što se naziva u fablioima, to su veoma kratke ga­ će i nešto duže košulje, od lana ili konoplje, s tim da su gaće imale učkur. Žene su gornji deo torza pokrivale nekom vrstom prsluka koji je išao do vrata, a zakopčavao se čiodama; no, ne saznajemo ni­ šta o nošenju grudnjaka ili korseta pre XV veka. Spoljna odeća sva­ kako je vidljivija i prisutnija: duga košulja kratkih rukava, tunika (le bliaud); čakšire od debljeg sukna koje prekrivaju stomak, bedra, a ponegde i kolena ispod kojih su se pričvršćivale; donji deo čakšira koji ide do stopala, pričvršćen podvezicama iznad kolena; iznad sve­ ga toga, više ili m anje duga jakna kod muškaraca, nazvana iacque, a kod žena gornji deo haljine (un surcot) ili haljina, od lana. Rečnik je veoma bogat i nesumnjivo skriva dosta regionalnih osobenosti, ali kada se u obzir uzm u lokalni običaji, potrebe koje nameće posao ili klimatska ograničenja, homogenost odeće postaje očigledna: ne nosi se jedno odelo napolju, a drugo unutra; od jutra do mraka ide 72

se u istoj odeći; ne postoji posebna odeća za noć, samo jedna košu­ lja i kapica, nema sumnje; a kada dođe zima, sve se samo obuče jed­ no preko drugog. Naravno, ovde govorim samo o običnom svetu. Značaj razlika u kvalitetu lako se prihvata: u odabiru štofa, svila za izuzetne prili­ ke, lan za m anje važne stvari; upotreba boja na ćelom kaputu i čakširama ili samo delimično, skerletna ili zelena nauštrb „modro pla­ ve" koja se dobijala od vrhovnika; ukrašavanje krznom, zečijim, veveričinim ili sivkastim, rede hermelinom; traganje za siluetom po­ moću pripijenih čakšira ili prsluka kod m uškaraca na dvoru u XV veku; pokazivanje nakita, odnosno dragocenog kamenja, na minđušama, na ogrlicama, na m anžetnam a ili kopčama. To su, nesum nji­ vo, ukrasi za bogate buržuje ili plemiće, koji se ne mogu naći među siromašnima, sem u tri oblasti kojima se tokom skoro celog sred­ njeg veka poklanjala iznenađujuće velika pažnja. Pre svega, srednjovekovna odeća nije imala džepove, kao što ih ni danas nema odeća za žene: gde staviti maramicu, rukavice, no­ vac, ključeve, nož? Zakačiti ih za pojas. To je jedini komad odeće koji će seljak držati u sanduku i staviće ga samo prilikom nekog sla­ vlja ili posete. Široki kožni remen, zanitovan, ukrašen dragocenim kopčama, za koji bi se okačila kesa s novcem, svežanj ključeva, nož i, ako je to bilo deo zanimanja, brojalicu ili trščano pero; jer, ako „se zlatan pojas i ne može m eriti sa dobrim ugledom”, on tome uveliko doprinosi. Druga oblast iznenađuje još više: obuća. Ovog puta, pojava je obrnuta: pred kraj srednjeg veka možemo, naravno, naći prilično skupe perverzije kao što su one cipele sa izvinutim vrhom („poulaines”) od jelenske kože čiji je izrazito zašiljen vrh bio pridignut dra­ gocenim lančićem vezanim oko članka, ili pak, na početku ovog do­ ba, raskošno ukrašene cipelice kraljevića i crkvenih velikodostojni­ ka. Međutim, ako ostavimo po strani ove izuzetke koji bi oduševili današnje pomodare, obuća dobija sasvim običan izgled: u arheolo­ giji je pronađeno iznenađujuće mnogo tragova. Najčešće nailazimo na običan đon od grube kože, ili čak od drveta, kao kod klompi; i jedno i drugo se brzo istroše. Na njih se prišije ili pričvrsti deo plat­ na, a ponekad i meke kože, koji se priveže uz nogu pomoću uzanih traka ili uzica koje idu sve do članka, što svemu daje izgled polučiz73

mica. Kod bogatih, tu će se naći vez; ipak, vrlo slaba izdržljivost ovih cipela objašnjava zašto su se menjale svaka tri meseca i zašto je zanimanje šustera bilo jedno od najaktivnijih, čak najprosperitetnijih: godine 1296. u Parizu ćemo naći 130 radionica, a i oni su m e­ đu prvima dobili status „zanatlija”, već od 1100. S druge strane, cokulari odnosno proizvođači jedne vrste cipela za unutra, slabo im a­ ju posla: njihovi klijenti uglavnom dolaze sa sela. Treća oblast još uvek je toliko bliska našim običajima da za­ služuje kratku stanku: kosa i frizure. Što se tiče muškog pola, ko­ sa, brada i brkovi slede modu koja se lako može naći u ikonografi­ ji, kao što je to bio slučaj i za antičko doba. M eđutim, ako u modi nem a razum nih objašnjenja, podrazumeva se da će zanim anje ili briga da se bude drugačiji od bližnjeg uzrokovati naročitu praksu: ako laik nosi bradu, sveštenik će se brijati; ako je pak golobrad, mo­ nah će pobrinuti da što je više moguće zaraste; ako nosi otvoreni šlem, kakav se koristio do polovine XII veka, ratnik će se šišati naćelavo, ali će zadržati bradu; ako na glavu mora da stavi zatvorenu kacigu, obrijaće sve; da se ne bi uprljao dok farba sukna, bojadisar će se osloboditi brade; međutim, da bi uveličao dostojanstven po­ sao kojim se bavi, trgovac će pustiti bradu. Kada je reč o ženama, situacija je mnogo složenija i nalazi svoj odraz i u današnjim briga­ ma. U većini slučajeva, žena nosi bujniju kosu od one u m uškara­ ca: pletenice i kike, po potrebi i punđe u različitim oblicima - n a­ zivaju ih i rogatim kapama (des truffeaux) - omogućavaju im da skupe kosu, ako ni zbog čega drugog da bi lakše obavljale svako­ dnevne aktivnosti. Osim toga, velik broj drvenih češljeva i onih od kosti i slonovače koji su nađeni prilikom arheoloških iskopavanja dobar je pokazatelj značaja koji je pridavan kosi: raznovrsnost raz­ maka između zuba na češlju, naročita pažnja posvećena njegovoj dekoraciji, preciznost kojom su se vodili u njegovoj izradi svedoče, čak i u skrom nim društvenim sredinama, o važnosti ovog in stru ­ m enta za ukrašavanje; jedino m u ogledala pronađena u ostacima kuća pariraju prem a broju i kvalitetu. Naravno, i m uškarci su m o­ gli da ih koriste za češljanje kose i brade, ali su ovi predm eti, pre svega, odraz pažnje koju su žene poklanjale svom spoljašnjem iz­ gledu. Da li nam je ovaj zaključak dovoljan: oslanjajući se na koketeriju ili brigu o utisku koji ostavljaju, odnosno na dobro poznate 74

crte karaktera koji se pripisuje ženama? Bilo bi to preterano pojed­ nostavljivanje. Kosa je kod žene simbol njene seksualnosti: kada je raspuštena, predstavlja erotski poziv, poziv Eve, Magdalene, „za­ jedničkih devojaka” sa ulice. Sasvim je prihvatljivo da kosa ostane otkrivena kod kuće; m eđutim , čim se izađe iz privatnog kruga, mo­ ra se kriti, jer ona kao da je ispunjena svetom tajnom ognjišta, ko­ ja se ne tiče drugih: ženska kapa koja pokriva u potpunosti glavu, zategnuta m arama dobro će je zaštiti od pohotljivog pogleda m u­ škaraca i od bestidne znatiželje stranaca. Nema u tome nikakvog „religioznog predznaka", nikakvog pečata „muške tiranije”, radi se samo o granici između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Štaviše, i počet­ kom XXveka kada se za neku ženu kaže d a je „nepokrivene kose”, jer niti je vezala m aram u, niti stavila kapu ni „veo”, to znači da se ona sm atra neuglednom, odnosno nedostojnom poseta. Dakle, či­ tav ponor stoji između naših starih običaja, koji još uvek važe u ne­ kim kulturam a, i preteranog otkrivanja ženske kose, koja se frene­ tično talasa pred našim očima u onoj reklami koja nije ni svesna da je „poročna"... Ako se brada i kosa u m uškaraca i pušta ili skraćuje po dikta­ tu mode, slučaj je m anje isključiv kada je reč o kapi. I tu se, narav­ no, mogu sresti prirodne prepreke, kao što je klima, m ere predostrožnosti i opreza, na prim er, zaštita od sunčanice, izrazi poštova­ nja prema gospodaru ili Bogu. Od najranije antike do današnjih da­ na, istoričari su „о šeširu” uvek iznosili samo najbanalnije stvari: vunena kapa se nosi kad je hladno ili kad padne noć, ojačana po obodu ili poput zimske kape sa naušnicam a koja se nosi u lov; slameni šešir, kupast ili ravnih krila za letnje vreline; kapice (calot­ te) koje nose sveštenici i Jevreji kad se mole; filcana kapa sa vizi­ rom ili naušnicam a za trgovce, sudije i činovnike. U svim ovim slu­ čajevima, tokom dugih vekova, radi se o običajima i navikama čije značenje nije važno. Ali pam tim o da neobične, naročito ženske fri­ zure, u XIV i XV veku, koje su bez ustručavanja nosili plaćeni sta­ tisti u srednjovekovnim povorkama, nem aju više značaja za istoriju običnog sveta doba koje m ene zanima, od čudesnih građevina od filca, vela i cveća koje su nosile dvorske dame ili pripadnice visoke buržoazije od vrem ena Luja XIV do perioda belepok za svet Zolinih romana. 75

Najzad, prođe i to dugo vreme pokraj trošnog tela koje će, na kraju, kad se život završi, pokriti samo tanak pokrov, ako se i toliko ima. No, rekoh na početku da i naskrom nija studija o odeći zauzi­ ma istaknuto mesto u troškovima domaćinstva. Još jedan prim er za kraj: krajem XIV veka, da bi se obukao jedan prost čovek, potrebno je izdvojiti 18 sua za donji veš, 12 za čakšire ili kratke pantalone, 16 za ogrtač i kapu, 4 za cipele i rukavice, a još dodatnih 12 ako nosi krzneni ogrtač, sve zajedno oko 3 livreje (funte), što odgovara ceni jednog konja orača ili jednog hektara zemlje, dok je dnevnica za fi­ zičkog radnika u tom trenutku najviše 6 dinara, odnosno 200 puta manje. Dakle, da biste se pristojno obukli, potrebno vam je omanje bogatstvo; ništa manje nego da se dobro najedete. Život bračnog pa­ ra je skup. A kakva su osećanja koja se u braku mogu sresti?

MUŠKARAC, ŽENA I OSTALI Priroda je tako uredila stvari d a je za produženje vrste, osim u nekoliko slučajeva koji ne pripadaju rodu kičmenjaka, potrebno sje­ diniti dva pola. Takvo sjedinjavanje ni u čemu ne daje prednost jed­ nom polu nad drugim, bilo da se radi o polnom, psihičkom ili fizič­ kom aspektu; ostaviću da o ovoj činjenici raspravlja nekolicina na­ zadnih teoretičara. Sjedinjavanje se može desiti i pukim slučajem, usled čisto životinjskog nagona, ali se može ponoviti više puta i ta ­ ko dati osnovu za osnivanje zajedničkog društvenog života: najjed­ nostavniji oblik takvog života je par, potom porodična i plemenska zajednica, nakon čega udruživanja postaju sve brojnija. Ovde govo­ rim o ljudskom rodu, ali ne treba zaboraviti da takve veze postoje i van naše vrste - ljudi srednjega veka bili su savršeno svesni toga: primećivali su bračne, štaviše porodične veze kod mnogih životinja koje su živele pored njih, kao što su glodari, vukovi, većina životi­ nja iz porodice mačaka i kopitara. Ova „običajna crta” bila je toliko upečatljiva da su oni u mnogim opisima i pričama o životinjama ra­ do „davali pol” junacima: dovoljno je pom enuti Roman o Liscu (Ro­ man de Renart), Roman o Fovelu (Roman de Fauvel) i brojne „izopete ” (ysopets), basne nastale po ugledu na Ezopove priče. Ipak, mene ovde zanima samo ljudsko biće. 76

Dva pola licem u lice Ono što ne bi trebalo da bude više od jedne zdravorazumske studije o ponašanju ženskog i muškog pola, postalo je jedan od naj­ važnijih temelja ljudske misli. Otkad postoje tragovi koje su ljudska društva ostavila u pismu, pokretu ili nekom drugom obliku, recimo pre nekih 20 000 ili 10 000 godina, problem odnosa između žene i muškarca intrigira mislioce i uslovljava stavove. U doba kada se trudim o da otpustimo mnoge stege koje nas pritiskaju - što je veo­ ma pohvalno - ovo nas pitanje zaokuplja više nego ikad. Međutim, put koji vodi uravnoteženoj tački gledišta još uvele je opterećen ste­ reotipima, idejama a priori, tabuima, nepromišljenim, nagonskim reagovanjima, žestokom konfrontacijom između kompleksa više i niže vrednosti; nipodaštavajuća pravila uvode se kao odgovor na prekom erna negodovanja. Ali i danas svi prihvataju, a neiskreno ža­ le zbog toga, da postoji dominantni, muški pol, onaj koji seje seme, i drugi podređeni, ženski, koji nosi plod i pomaže mu da sazre. Osim toga, ne zaustavljajući se samo na polnoj dimenziji, mišljenje je da je prvi pol „jači pol", jer u rukama drži uzde društva; drugi je ,,slabiji pol”, odnosno „nejak”, bez podrške, mada po fizičkoj otpornosti i dugovečnosti uveliko prevazilazi pol koji se bezobzirno proglašava „jačim”. Da li je situacija bila ista i u srednjovekovno doba? Ako zane­ marimo sve što nam je arheologija otkrila o superiornosti žene, o ne­ koj vrsti tajanstvenog m atrijarhata u kući, a ponekad i van nje, i ako ostanemo samo na površini, doći ćemo do nezaobilaznog zaključka: da je srednji vek „muški”, kao što je govorio Žorž Dibi (Georges Dubyj. U najm anju ruku, srednji vek i ne može biti drugačiji ako se oslanjamo samo na pisane izvore, kao što je činio ovaj istoričar. Skoro sve pisane tragove ostavili su ljudi koji su pripadali Crkvi, sveštenici koji niti su mogli, niti su imali potrebu da išta saznaju o telu, um u i duši žene: oni su u tome bili potpuno neuki. A žene ni­ su pisale. Naći će se, tu i tamo, poneka učena žena, kao što je u XI veku bila Hildegard fon Bingen (Hildegard von Bingen); poneka lju­ bavnica, čije se autorstvo nad određenim delima i dalje dovodi u pi­ tanje, kao što su u XII i XIII veku bile Eloiza (Héloïse) i Mari de Frans (Marie de France); dvorske dame, osvetoljubive i elegične, 77

poput Kristine Pizanske (Christine de Pizan) u XIV veku; a da i ne govorimo o nekoliko kraljica i grofica gvozdene ruke, koje su imale uticaja zato što su bile pismene. Ali to je samo skroman udeo, premali da bi ga mogle uveličati reći napisane od strane sveštenika i posvećene nekoj gospi u kurtoaznom romanu ili ljubavnoj pesmi, ili pak nekoj m atroni iz fablioa. Naravno, uvek nam ostaje odgovor Jovanke Orleanke sudijama; no, šta je Devica i mogla reći o m u­ škarcima? Dakle, m uškarci bez žena donose sudove o njima, a hrišćani su mogli slušati samo njih, od rimskih vatikanskih pisama zaokuplje­ nih antičkim pravom do propovedi koje su sveštenici držali pred vernicima, zanatlijama i parohijanima. A presuda je nemilosrdna: žena je „kapija za đavola", „neprijatelj” odgovoran za Pad, simbol nečistoće o kojoj svedoči prljava krv koja nezadrživo teče iz nje, okrutna vučica koja proždire ljude, nezajažljiva i pohotna zver. Što više želi biti voljena, to se više mora mrzeti. Osim toga, žena nema duha, kao što kaže Aristotel; ona ne razume šta čini: prem a tome, potrebno je kazniti je, tući je, saveti su Svetog Jeronima - ,,s razum ­ nom m erom ”, dodaje Bomanoar (Beaumanoir). Povrh svega, a to već zalazi u oblast svetovnog, ona je pričljiva, voli da ogovara, da troši i da postupa hirovito. Dakle, pohvalno je samo kad je tiha i po­ slušna gospodaru. Ipak, jednom kada isprazne svoju čašu mizoginije, neki od njih zastanu da se zapitaju. Bog je stvorio to biće, uzevši deo od m u­ škarca. Da nije možda želeo da ispravi svoje Delo, koje se u počet­ ku smatralo savršenim i završenim? Ili se zapravo radi o iskušenju kojem se muškarac želi podvrgnuti, biće koje se, u svakom slučaju, stavlja na prvo mesto? Problem postaje još složeniji kada se uvede lik Marije, žene, supruge i Bogorodice. Ona jeste devica, to se ne do­ vodi u pitanje i ta vrlina, u očima sveštenstva, predstavlja ideal ži­ vota jedne žene, uprkos poruci u Svetom pismu „Rastite i um noža­ vajte se” koja, u najm anju ruku, ostaje protivrečna. Dakle, ne radi se samo o polnom aspektu obožavanja, koje su vernici videli u Ma­ riji od ranog srednjeg veka i koji je postao izuzetno rasprostranjen nakon XII veka. Marija je Bogorodica, zaštitnica čovečanstva koje tone; ona govori u ime ljudi pred božanskim, kao što je to činila u Kani i drugde. Ali, s druge strane, zar Isus Hristos nije rado govo­ 78

rio sa ženama, sa dvema Marijama, onom iz Magdale i onom iz Vitanije, koje su ljudi u srednjem veku slabo razlikovali? Njima prvi­ ma Isus se prikazao prilikom Uskrsnuća, one su previle njegove ra ­ ne, one su mu pomogle pred krstom, njim a će lakše dati oproštaj. Zašto među apostolima nije bilo žena? Jednostavno zato što jevrejski svet tog doba, iako manje ženomrzački nego mnogi drugi, ne bi to razumeo. Kobna greška Crkve u nastajanju, koju je Sveti Pavle pretočio u pravilo. Osim toga, srednjovekovne hagiografske priče koje se kazuju od sela do sela, vrve od mučenica i svetih hrišćanki, majki dostojnih ugleda. Najzad, kako onda pomiriti Evu i Mariju? Ipak, o tome šta prost svet misli o ovome, nemamo skoro ni­ kakvih tragova; antropolozi su, barem kod muškarca, zapazili naro­ čito ponašanje. U to doba, možda kao i u svako drugo, osećanja m u­ škarca su dvostruka, ali ne i protivrečna. Prvo osećanje je osećanje straha od žene, koje sakriva pod velom prezira i sumnje. Budući da ne može da razume m ehanizam seksualnog nagona kod ženskog po­ la, on u njoj vidi samo silu neutoljive želje: zato kažnjava lukavstva i pretvaranja kojima se ona služi da bi je utolila; a pošto se ne oseća dovoljno sposobnim da odgovori, u njemu se nesvesno razvija ono što bi psihijatri nazvali „kompleks kastracije". S druge strane, razmećući se svojom moći van kuće, muškarci potiskuju osećanje da u unutrašnjosti kuće, naprotiv, vlada seksualni aspekt ženske moći i da ga je potrebno tu zadržati. Zatvoriti suprugu, kao što to zahteva Pariški kućni priručnik, zabraniti joj da se prikazuje u svoj svojoj lepoti, nije samo oblik čuvanja porodične časti, već i vrsta seksualne predostrožnosti. Dok se preljuba koju počini muškarac oprašta, zato što se desila izvan kućnog ognjišta, preljuba koju po­ čini žena biće kažnjena, zato što se najčešće dešava u sobi njenog muža. Kada je reč o seksualnoj nezajažljivosti kod žene, to je zapra­ vo iskušenje koje šalje đavo, strašnije samim tim što se krije iza pri­ vida lepote, zadovoljstva i što je muškarac svestan da ga to u potpunosti'razoružava. Zato bolje izbrišimo Adama iz memorije čovečanstva: to je bio samo nesrećan i upečatljiv početak vladavine m uška­ raca. Sve do XV veka o tome se uopšte ne govori! Druga oblast percepcije prevazilazi okvire seksualnosti. M u­ škarac se prepušta fizičkom nasilju, dok žena na to odgovara mo­ ralnim mučenjem, suptilnijim, bolnijim i inspirativnijim za pisce. 79

1 danas se vidi samo prvi oblik nasilja i izražava se žaljenje zbog njega; u srednjem veku m uškarcim a se praštalo, a ponekad su ih čak i ohrabrivali, u pismima pravnika: davao im se „legitimitet”. Ipak, to nasilje ne predstavlja izvorni oblik neotesanog „mačizma”. Ono je izraz besa, razočaranja. Jer ne boji se m uškarac samo žene; on je, zapravo, ne razum e i zbog toga je nestrpljiv. Još je stari Ari­ stotel bio zabrinut zbog višestrukosti ženskog duha; srednjovekovni propovednici, naročito oni „otvoreniji”, poput Tome Akvinskog (Thomas d ’Aquin), pokušali su da „kategorizuju" žene, oslanjajući se na staru teoriju o raspoloženjima čiji su autori Hipokrat i Galen. Žene su bile m elanholične, sangvinične, kolerične i flegmatične kao i muškarci, s tom razlikom što su kod njih fizičko ponašanje i m entalne reakcije bile usko povezane sa „znakovima” za koje su verovali da se mogu pročitati u zvezdama: jesenje žene, prolećne, letnje ili zimske, sve je to dovodilo do različitih ponašanja. No, ka­ ko su verovali laici kao i učeni, uska veza sa Prirodom - uostalom, reč se odnosila na celokupno žensko biće, kako njeno ponašanje ta ­ ko i njen pol - objašnjavala je (ali ne i opravdavala) neobična po­ našanja: uočavale su se, s merom iznenađenja i bojažljivosti, veze između žena i m rtvih, njihova sposobnost da zapaze ili proniknu u neobjašnjivo, njihova naklonost prem a „nelogičnom” ili „nerazum­ nom", prem a svemu što se nije smatralo „ljudskim”, u svakom smi­ slu te reči. Kako ne bismo zalazili u naučne zaključke, dodaćemo još samo da se čovek iz običnog sveta držao spoljašnjeg: naklonost ka izgledu, kult tela, žeđ za m aterijalnim bogatstvima i najzad, ali ne i na poslednjem m estu, suptilni autoritet koji se sprovodio nad decom i m aterijalnim dobrima. Nažalost, ostajemo uskraćeni za mišljenje drugog pola o ovom prvom, budući da nije mogao ostaviti nikakvog pisanog traga. No, to nas ne onemogućava da otkrijemo nešto preko onoga što smo upravo izneli: mislile su suprotno, a delovale u skladu s tim. Žen­ ska „protiv-vlast” lako se uočavala i o tome sam već govorio: kod ognjišta ili na jastuku, u „skupštini žena” koje su se okupljale kod česmi, praonica, mlinova, na grobljima, izazivale su strah kod m u­ škaraca kojih su ih se klonili, i kroz obožavanja i hodočašća koja su im svojstvena. Žene su se, takođe, većinom klanjale Kultu ili done­ kle đavolskom obožavanju Magdalene, grešnice pokajnice, „nalič­ 80

j u ” Device. Čovek se nada Majci, Supruzi ili posvećenoj, a možda i neposvećenoj Devici; žena je u Mariji Magdaleni pronašla utešnu zaštitnicu.

Pitanje pola Biblija je stroga: čovek i žena, i to u jednini, od jednog su jedi­ nog tela. Neka je to i uzrok razlog Pada, m akar bio uzrokovan ne­ kim višim motivom, no taj nesrećni događaj vezan je za čin tela. Taj čin zasniva se na monogamiji, prvom paru, i na potomstvu koje će iz toga nastati. To nije viđenje antičkog, već velikim delom jevrejskog sveta. A Sveti Pavle, prevazilazeći okvire onoga što se moglo pročitati ili što će se čitati u Jevanđeljima, uveo je za sve hrišćane kanon zasnovan na tome. Devičanstvo bi bilo idealno; ipak, budući da to podrazumeva suprotstavljanje volji Tvorca, seksualni čin osta­ je neizbežan, ali prihvatljiv samo ako se ima u vidu rađanje potom ­ stva koje Bog očekuje. Kao simbol jedinstva Boga i njegove Crkve, taj čin daje glavnu ulogu muškarcu: na njemu je da odabere vreme i da ga uskladi sa prikladnim trenutkom , i to samo imajući u vidu potomstvo. Gazeći po tradicijam a i običajima antičkog „paganskog” sveta, crkveni oci, svi muškarci bez žena, otišli su dalje od „aposto­ la” i uspostavili dogmu. Ubrzo su uvideli poteškoću u tome što je bi­ će, ili barem muškarac, nalazio očigledno zadovoljstvo u vršenju tog čina koji je tako postao kažnjiv; ne uzimajući u obzir ustaljenu praksu poligamije, koju su u nasledstvo ostavile druge kulture. Od karolinške epohe doktori vere su se pomučili da dogmu izvuku iz ove zamke: u XI veku, Burkard de Vorms (Burckard de Worms) uveo je pojam zagrljaja koji su bili dozvoljeni samo ako se dešava­ ju dok žena nije u plodnom stanju, pod uslovom, naravno, da m u­ škarac to ne zna; Alber Veliki (Albert le Grand) savetuje da se či­ šćenje sprovede pre (!) i posle snošaja, što predstavlja neku vrstu oproštaja datog unapred. Pronicljiviji je Toma Akvinski (Thomas d’Aquin) koji, sredinom XIII veka, poručuje da ljudi u ovom činu treba da uživaju samo dok to ne prelazi delectatio moderata. Tek će u doba Žana de Mena (Jean de Meung), sto godina kasnije, Roman o ruži (Roman de la Rose) raščistiti sa svim ovim prividima. 81

Primetićemo da se, od vremena Pavla do renesanse, očigledno niko nije brinuo o ženi; ona je samo obična posuda u koju se pola­ že seme. Ipak, ta pasivna uloga nije toliko skrivena koliko se pribo­ javamo. Zaštita žene u svim njenim stanjima, od device, trudne že­ ne, do udovice, u velikoj je meri realna; „varvarski" zakoni, od V do IX veka, kao i rimsko pravo, propisuju stroge kazne i presude za na­ silno ophođenje prema ženama. Uostalom, učenjaci to znaju: sâm Aristotel, potom učenici Galena (Galien), lekari koji čitaju Al-Razija (Al-Rhazi) ili Avicenu (Avicenne), Konstantina Afričkog (Con­ stantin l’Africain) i medicinske priručnike iz Salerna (Salerne), svi su, pre kraja XII veka, imali poneku ideju o genitalnom životu že­ ne: njihovi opisi klitorisa, vagine, jajnika, menstruacije, nisu pogre­ šni, iako nisu mogli uvek da pogode pravo značenje. Grešili su u ve­ zi sa značenjem menstruacija, koje su smatrali izbacivanjem neči­ stih tečnosti iz ženskog tela; mislili su da žena sekretuje sperm u či­ ji je spoj sa spermom muškarca neophodan za stvaranje potomstva. Ali dobro su uočili snagu ženske želje, njeno nepresušno obnavlja­ nje, njene najjače trenutke, koji su čak izraz pohote i opasnosti za dušu. Naravno, ovo su stavovi sveštenika, a u selu se ne čitaju ni ir­ ski obrednici o pokori iz X veka ni medicinski traktat Gija de Šoliaka iz XIV veka, ali se zato dobro čuju reci popa i gleda ono što se ima u kući. Kada je o nam a reč, mi najpre zapažamo erotske pojave koje su prilično drugačije od današnjih. Nagost, koja je u našim savremenim navikam a skoro potpuna, nije postizala uzbuđenje koje da­ nas izaziva: Eva iz Svetog Lazara Dotena (Saint-Lazare d ’Autun) je naga, ali samo zato što se radi o Evi. Nijedna druga freska ili skulp­ tura ne ilustruje scene kao što su one iz Salome ili likove iz Luxuria; naga telašca, koja predstavljaju duše prem inulih, lišena su po­ la. Ako je to moguće, supruzi se u kući skidaju odvojeno, a već sam ih prikazao nage, sa pokrivenom glavom, kako se kupaju u turskim kupatilima. S druge strane, kosa i ruke su seksualni amblemi ko­ jim a se oduševljavaju oksitanski pesnici, kao i boja tena i usana. „Hiljadu ljubavnih igara” između Žeana (Jehan) i Blonde (Blonde), kao i izm eđu svih ostalih, ostaće pre svega milovanja po licu ili brojni poljupci koji bi danas izazvali podsmeh kod mnogih adole­ scenata. 82

A sam čin? Po volji muškarca, kažu učeni sveštenici; kako že­ na želi, poručuju narodni pesnici. Izuzevši coitus interruptus - nezaobilazna kontraceptivna meга koju Crkva osuđuje naravno, smatrajući je kršenjem dužnosti ra­ di zadovoljstva, čin m ora biti potpun, odnosno pristanak žene, uključujući i orgazam, uzim a se kao neophodan za potpuno stvara­ nje; u suprotnom slučaju, Bog sve vidi. Budući da nam fablioi vrlo rado i veoma slobodno govore o ovim nestašlucima, lako bi mi bilo da nabrojim neuspehe muškarca, razočaranja žene, njegove greške, njena lukavstva; ali u tome nema ničega što već nije viđeno u svim drugim vremenima. Što se tiče pozicije koju zauzimaju partneri, Crkva je prihvatala samo „najprirodniju”: žena na leđima, m uška­ rac preko nje; Crkva sm atra da samo taj položaj omogućava začeće, ali ne i preterani užitak. Ipak, Stari nisu bili takvog mišljenja: Ovidije je preporučivao desetak položaja, u kojima partneri menjaju mesta, zauzimaju jahački* bočni položaj, dok se u radovima nekih arapskih autora može sresti opis čak dvadeset četiri položaja. Škak­ ljiva srednjovekovna književnost, kao što je ona golijara (Goliards), kao i poučna književnost poput Jevanđelja za preslice (l'Evangile des quenouilles), ili čak muzika, zahvaljujući onome što nam je ostalo pod imenom Carmina burana, svi ti izvori pružaju dovoljno m ate­ rijala za našu nauku i sigurno su bili inspirativni za nauku kojom su se bavili ljudi srednjeg veka, još pre XII veka i sve do XV veka, kada počinje pravo oslobađanje morala i reči. I sami hroničari, koji su većinom bili ozbiljni ljudi i pismeni sveštenici, puni su anegdota o seksualnom životu svojih junaka. Tako saznajemo da je Filip Av­ gust (Philippe Auguste) postajao impotentan kada bi se našao pred svojom danskom suprugom, dok je njegov unuk, Šari Anžujski (Charles d’Anjou), bio kadar da i do pet puta u toku noći zadovolji svoju suprugu, rizikujući da tako ugrozi svoje zdravlje. Osim toga, u „Novelama” (Nouvelles) i „Odgonetkama” (Devinettes) iz XIV i XV veka možemo naći obiman registar erotskih i skatoloških term i­ na koji bi sablaznili i više nego jednog novinara žute štampe. Veoma je neobično što, barem u istoj meri, saznajemo i o po­ jedinim slučajevima devijacija seksualnog ponašanja. Antičko dru­ štvo smatralo je naročite fizičke kontakte i zadovoljavanja sasvim prirodnom stvari, budući da se tiču telesnog zadovoljstva, i istovre­ 83

meno opravdanim, jer nisu imali veze sa dušom. Hrišćanska misao je, naprotiv, ograničivši seksualni čin na stvaranje potomstva, sva ispoljavanja fizičkog zadovoljstva koja nisu po kanonu osudila kao nemoralna, abnorm alna i protivprirodna, što će reći kao greh i pro­ kletstvo. Čak su i seksualni odnosi između supružnika, kada se odvijaju izvan perioda plodnosti žene, poistovećeni sa preljubom. Ovakva dogmatska stega nije ostavljala nimalo prostora prirodnom nagonu, ni onda kada se radi o pravovernoj i „normalnoj” hrišćanskoj porodici. Izvan onih nezakonitih, ali prihvatljivih nestašluka i izvan pojedinih kažnjivih bludnih radnji o kojima ću još govoriti, možemo konstatovati krajnju m oralnu slobodu. To saznajemo iz za­ ista velikog broja dokumenata u kojima se iznose uvrede, pretnje, osude, kazne, a da nam pri tom nije poznata delotvornost te jarosti: svi obrednici o pokori iz perioda između X i XII veka u kojima se osuđuju lutanja i uvredljivi pamfleti, kao što je Liber Gomorranus, iz perioda oko 1050. godine, pobožnog Petra Damjanija (Pierre Da­ mien), uveliko propisuju ekskomunikaciju i pokoru; no, delotvor­ nost tih osuda ostaje pod znakom pitanja, jer sudska praksa i suđe­ nja u to vreme, kao što je Gracijanov (Gratien) Dekret (Décret) ni­ jednom rečju ne pominju sav taj razvrat. Među prvima je masturbacija: Onanov greh stavlja se u isti red sa simonijom, jer, kada je muškarac u pitanju, radi se o uzaludnom trošenju semena koje je Bog podario čoveku zarad razmnožavanja naroda, odnosno o jednoj vrsti rasipanja, što je skoro kao prodaja društvenog dobra, onako kako je Simon želeo da od Hrista kupi dar da čini čuda. Ipak, izgleda da je slučaj žene najpogodniji za osudu koju propisiju obrednici o pokori, i to prema godištu, klasi, stanju i bogatstvu, možda usled značajnog broja žena bez muževa, m onahi­ nja i udovica. Razlika između ovog greha i homoseksualnosti nije baš najjasnije izražena u srednjovekovnim tekstovima. Takva pona­ šanja bila su većinom okarakterisana kao sodomija, „protivna priro­ di", i stoga osuđena na prokletstvo; a tu su se ubrajale brojne radnje: analni snošaj između partnera različitog pola, čin pedofilije između odrasle osobe i deteta istog pola, kontakt između muškarca i životi­ nje, koji je bio kvalifikovan kao „bestijalnost” i naravno homoseksu­ alno ponašanje kod muškaraca i žena. Antika nam je ostavila nebro­ jene primere ovih radnji; osuđivala je samo slučajeve pedofilije, ko­ 84

ju je smatrala podlim nasiljem, i bestijalnosti koja je bila uvredljiva za bogove. Naravno, Crkva nije imala drugog puta do da nastavi u tom pravcu. Slučajevi bestijalnosti, koju su praktikovali usamljeni pastiri u planinama, bili su slabo prijavljivani, budući da ih je retko ko viđao; no, kada se utvrdi, kažnjavala se lomačom koja je bila namenjena i jereticima. Pedofilija je bila slabo primetna: radilo se naj­ češće o porodičnoj stvari koja se samo nje i tiče; ako se otkrije, poči­ niocu sledi oduzimanje imovine i telesno kažnjavanje, ali retko kad nešto strašnije. Kada govorimo o homoseksualnosti, koja prilično zaokuplja pažnju današnjeg sveta, srednjovekovne društvene struk­ ture bile su pogodan milje za takvu pojavu, među oba pola, sa mla­ dima koji su živeli zajedno, u grupama, u zamkovima, u m anastiri­ ma, među „mladim družbam a” na selu ili m eđu „pobožnima” u gra­ du. Iako odurni odraz poročne Sodome i Gomore, ovakvo ponašanje smatralo se štetnim za spas počinilaca, a ne naroda: iz tog razloga, kazne namenjene grešnicima ostajale su privatne, retko kad javne; u javnom životu samo se u pojedinačnim slučajevima moglo videti iz­ ražavanje takve ljubavi kao vrhunca prijateljstva koje se pretvorilo u telesnu ljubav. Tek se u naše doba krenulo u lov na sve dokazane ili samo moguće slučajeve: od Rolanda i Olivijea do „slatkih ljubavni­ ka” iz XV i XVI veka. Čini nam se da su ljudi u srednjem veku, pred takvim slučajevima, ostajali bezbrižni.

Životi sa loncem na vatri U XVI veku, pravnik Loazo (Loiseau) zapisao je: „kad se spava i jede udvoje, brakom to se nazvati može". Na kratko ćemo ostaviti po strani brak i sve što on predstavlja u srednjem veku, i pozabavi­ ti se životom „na vatri i kotlu", kako su govorili notaroši u XIV ve­ ku kada su govorili o životu u paru. Za mnoge ljude, bilo da su istoričari ili ne, par je jedini mogu­ ći okvir. To je teritorija muškarca; tako nalažu zakoni i običaji: m u­ škarac ima sva prava nad ženom s kojom živi i ta prava proizilaze iz njegove manus, iz njegovog autoriteta, bez obzira da li su mu ga sklapanjem braka dodelili Sveti Pavle ili Justinijan, a posle njih i svi naknadni propisi. Rekao sam da je muž mogao da tuče svoju ženu, 85

d a je ona bila dužna da ga sluša, a da i ne govorimo o ljubavi prema svojoj sopstvenoj deci, da je, osim toga, bila dužna da mu obezbedi naslednike, da m u pomogne da postigne spas, da odgovori njegovim seksualnim zahtevima. Vrline koje se od žene zahtevaju su čednost, istrajnost u vođenju brige o kući, tišina i vernost. Nema svrhe da ona uči da čita; dovoljno je da zna da kuva i da šije. Iako je do da­ nas ova slika nebrojeno puta predstavljena, ona je pogrešna, odno­ sno groteskna. Već sam podvukao jednakost u seksualnim igrama, reciprocitet u zlostavljanju i kinjenju, jednaku ulogu oba roditelja u obrazovanju deteta i u poštovanju koje im ono duguje. Što se ti­ če uloge žene kao „domaćice”, više puta sam ponovio da je poniža­ vajući i potčinjeni karakter koji joj se dodeljuje izmišljotina XIX ve­ ka. Dodaću još da se žene ne nalaze na listama svedoka većinom za­ to što su tekstovi u kojim se za njim a traga parnice oko nekretnina u kojima one nem aju nikakvu ulogu. To što m uškarac tako uporno insistira na kontroli koju navod­ no ima nad ženom, duguje pre svega strahu od toga da ga ona ne napusti. Ne bez razloga! Usled nejednakosti u starosti supružnika, u brakovima koji se najčešće sreću, u kući će se naći devojčica iz­ među šesnaest i osamnaest godina i odrasli muškarac deset do pet­ naest godina stariji od nje. Psihološka priroda bračnih veza ne mo­ že se porediti sa današnjim brakovima u koje najčešće stupaju oso­ be približno istih godina. Posledice takvih veza u srednjem veku ja ­ sne su: želja m uža da bude otac koliko i ljubavnik, relativna kratkotrajnost braka, ubeđenje m uškarca da zna više od žene, a žene da se njen lični polet neprestano ograničava. Takva neuravnotežena situ­ acija objašnjava zašto su priručnici za zajednički život, Savetnici za venčane i Pariški kućni priručnik imali emfatičan karakter. Druga posledica mogla je biti mnogo ozbiljnije prirode: budući da je mla­ đa i često sama u kući, dok je muž zauzet napolju, žena rado traga za zadovoljstvima koja joj nedostaju, a propovednici često uveličavaju njenu nestalnost i naklonost ka razvratu. Neizbežna građa za fablioe, pa čak i „viteške” romane, „menaž a tro a” je svevremena pojava; za pesnike to je put ka burlesknom, a za pisma o pomilova­ nju drama. Crkva grmi, osudom ukazuje na nečast, na razvrat, dok javno m nenje u velikoj meri blagonaklono gleda na preljubu, a ka­ zne koje se smišljaju - na primer, provesti kroz ulice oba počinioca, 86

bez odeće, vezane i posađene na leđa magarca, uz dobacivanja gle­ dalaca - imaju za cilj pre da nasmeju ljude, ukazujući na glupost prestupnika koji su dozvolili da ih uhvate, nego da ih kazne; takođe, prevareni muževi vrlo često izazivaju podsmeh, a ponekad čak i odbojnost. Jedna od najneprijatnijih posledica „bračnog m odela” sastoja­ la se u tome što je značajnom broju m uškaraca bilo zabranjeno da imaju seksualne odnose dok ne dođu u norm alne godine za stupa­ nje u brak, koji je zahtevao određeno „stanje" zrelosti: dvadeset pet, trideset godina. Crkva je, kao čuvar morala, dobro uočila opasnost. Iako ni ona u to ne veruje, Crkva propoveda čednost i uzdržanost kod mladića. Protivi se onaniji, mada zna da se m asturbacija i samozadovoljavanje često praktikuju, između ostalih i m eđu njenim redovima. A preljuba, koja se već kažnjava s obzirom da ugrožava svetost braka, unosi nestabilnost u porodični red; protiv nje se tre ­ ba boriti, osuditi je. No, ima i gore: napastvovanje, koje muškarci praktikuju još od najstarijeg doba, uveličava nasilje nad osobama i produbljuje društvenu nestabilnost. U srednjovekovno doba, kao i danas, žrtve i porodice većinom nisu prijavljivale takve napade; sra­ m ota bi bila prevelika. Prema tome, mi ne možemo u potpunosti da procenimo razmere zločina. Ipak, iz obimnih zakona kojima se po­ kušala umanjiti stopa zločina, možemo zaključiti o njegovoj raspro­ stranjenosti: vrlo često radilo se o kolektivnom napastvovanju, ko­ je se odvijalo noću i čije su žrtve većinom bile žene bez muževa ili bez odbrane: devojke, udovice, prosjakinje. Među prijavljenim abor­ tusima, velik je broj onih kojima se odstranjuje plod ovih nasilnih sjedinjavanja. A Crkva se sve više zapliće, zauzimajući kontradik­ torne stavove: napastvovanje jeste za osudu, ali abortus još više. Ovde ulazi u konfrontaciju sa pravom ljudi da traže izlaz iz neke si­ tuacije. Danas se silovanje sm atra „krvnim deliktom ” i skoro je iz­ jednačeno sa ubistvom: nasilni napad na fizički integritet slabije osobe, što opravdava tradicionalni oproštaj napasniku, a pretposta­ vlja „saglasnost" žrtve. Takav stav nisu delili u srednjem veku: pre­ stup nije, ili nije samo fizički; silovanje je napad na imovinu: žena je suštinski deo porodične imovine kojom upravljaju otac, muž ili brat. Povreda i sramota? Da, ali to je i provalna krađa, kako kaže građansko pravo. Prema tome, kazna uključuje najpre telesnu ka­ 87

znu, ali ne i kastraciju, koju su uvele neka druga društva, radi spre­ čavanja recidiva (slučaj Abelara ostaje izuzetak); osim toga, počini­ lac je dužan da oštećenoj porodici isplati veliku novčanu nadokna­ du, koja je ponekad mogla biti dopunjena osudom na egzil u obliku dugog hodočašća - što je bilo sasvim dovoljno da upropasti velik broj izgrednika koji nisu uspeli da izbegnu kaznu. Preljuba i seksualni razvrat pođležu ukoru; silovanje često ostaje skriveno i nekažnjeno. Kako postupiti? Postoji samo jedan izlaz, ali se, izgleda, tiče samo muškaraca: prostitucija, fizička lju­ bav za novac pod nadzorom, ima ulogu društvenog regulatora koji, zarad održanja javnog reda, apsorbuje nezadržive nagone nezado­ voljne mladosti i zrelog doba. Ovog puta parnice, istrage, priče, sli­ ke dopunjuju solidnu dokum entarnu građu. Ne želeći da nastavi sa besmislenom utopijom iskorenjivanja prostitucije, koja je uvele na­ lazila naivne i neuke moraliste da je podrže, srednjovekovna Crkva u prostituciji je prepoznala jedini mogući ustupak tiraniji seksa: ona je osuđuje, to je nesporno, ali s velikom pažnjom prati njeno odvijanje. U saradnji sa gradskim edilima, Crkva će prihvatiti da se brine o „zajedničkim devojkama”, smeštajući ih u posebne kuće ko­ je su njeno vlasništvo, ili u pobožnu zajednicu, odnosno u službu nekog sveštenika kada, zbog starosti, više ne budu mogle da se ba­ ve prostitucijom . Prema pravilu, zarada od „usluga” sliva se u grad­ sku kasu; m eđutim , da bi izbegla ubrzano form iranje grupa „profe­ sionalaca" koji zapošljavaju devojke izvlačeći iz toga ličnu dobit, Cr­ kva se neće libiti da prihvati darove klijenata, koji na taj način delimično otkupljuju svoj oproštaj. U gradu, ovakve „opatije”, „veseli dvorci”, „mesta za odmor" ili „mali bordeli” okupljeni su često oko crkava, na mostovima, preko puta dvorova. „Zajedničke devojke” većinom dolaze sa sela i bave se prostitucijom jer nisu našle nika­ kav drugi posao u gradu; ipak, našli smo d aje, na prim er u Burgonji XV veka, visok procenat uglednih žena upošljavalo svoje talente na ovakvim mestima, a ranije sam već pomenuo turska kupatila u koja su mogli da uđu oni koji imaju da plate. U selu, naprotiv, ne znamo šta se događa: sigurno je bilo nekoliko m atrona, koje su va­ žile za svodnice i koje su vršile dužnost snabdevačica. Što se tiče „divlje" prostitucije, koja se odvijala na otvorenom, ne čini nam se da je bila manje očigledna: ono što znamo o vašarima, o prolasku 88

plaćenika ili o povorkama pseudopokajnika, uveliko upućuje na re­ dove nezabrađenih žena, u nepristojnoj odeći, na meretrices, koje su se nudile svakom prolazniku. Ako je jedan svetac poput Robera Darbrisela (Robert d’Arbrissel), početkom XII veka, voleo da bora­ vi u njihovom društvu, da bi spasao njihovu dušu i telo, uvažena Crkva imala je poteškoća da u tome vidi samo pobožnu delatnost.

Bračni okovi Položaj žene u srednjem veku prati loša slika u književnosti; sigurno ste već primetili da se borim protiv takvog jednog a priori zaključka. Prirodno je očekivati da su mnoge stvari, u toku tako du­ gog perioda, evoluirale. Preko naših pisanih izvora - jer arheologi­ ja nam ne može pomoći oko utvrđivanja datum a, dok se ikonogorafija ponavlja - mogu se primetiti realna variranja: od kraja karolin­ ške epohe, oko 900, do približno 1030. ili 1050, prisustvo žena u ekonomskim i političkim problemima čini se neizbežno; u periodu između 1050. i 1180/1200. taj položaj slabi, barem u moralnom po­ gledu; povratak je iznenadan u drugoj polovini XIII veka i dostiže vrhunac u narednih pedeset godina, pre nego što krene opadanje prilikom ulaska u „Moderno doba", u XV i XVI veku. Ova talasanja u uticaju žena posledica su, naravno, brojnih uzroka: zastupljenost polova, pritisak ili popuštanje crkvene kontrole, razvoj i pomeranje oblika aktivnosti u ekonomiji proizvodnje, napredak ili nazadova­ nje individualizma. No, sami uzroci ovih motiva nisu dovoljno pri­ stupačni, a nisam u mogućnosti da se pozovem na vanljudske raz­ loge. Ipak, evolucija hrišćanskog braka, bilo daje posledica ili uzrok, pogodno je tie za posmatranje. Iako mi se čini očiglednim da materijalna sudbina srednjovekovne žene ni po čemu ne zaslužuje licemerno saosećanje koje joj iz­ ražavamo, moram priznati da je njena sudbina, barem u pravnom smislu, kao supruge, nesporno osrednja i sačinjava glavni argument zastupnika ideje o „muškom srednjem veku”. Danas smo svedoci ubrzanog slabljenja neraskidive monogamne bračne veze, bilo d a je ona motivisana verom ili ne; druge, manje krute, odnosno kratkotrajnije veze povezuju muškarce i žene, no ovde nije mesto da o to89

me govorimo. Kroz ceo srednji vek, takvi konkubinati bili su zabra­ njeni, osuđivani, protivni kako moralnim načelima tako i Božijoj vo­ lji i, najzad, poistovećeni sa najgorim razvratom i poligamijom. Prepoznat kao osnovna ćelija srednjovekovnog društva, brak je danas postao predm et bavljenja obimne istorijske literature, u velikoj m eri saglasne u svojim stavovima, koje ću pokušati da rezi­ miram. Čednost je ostala ideal ograničen na šačicu pojedinaca, volj­ nih ili nevoljnih, koji jesu predm et divljenja, ali nem aju nikakvih dodirnih tačaka sa svakodnevnim životom. Ko nije čedan, m ora bi­ ti deo „reda" koji Bog stavlja odmah posle reda čednih: mora biti venčan, conjugati. Ulaskom u taj novi red, oni koji su nosili naziv puer ili putila, đečak ili devojčica, i koliko god da imaju godina, kao što je slučaj Gijoma Maršala (Guillaume le Maréchal) koji je imao četrdeset godina, postaju vir i uxor, ulaze u svet hrišćana; izvršava­ ju neku vrstu državne dužnosti koju treba sakralizovati. Crkva to i ne propušta da učini, dajući mu oblik nepovredivog, večnog ugovo­ ra saobraznog onome što su Adam i Eva doživeli pre prvobitnog greha i nakon njega. Crkva je tako uvela sedmu i poslednju svetu tajnu koju budući supružnici sami i recipročno sprovode u čin, bez potrebe za učešćem predstavnika Božje volje. Ako bi se ova veza prekinula, bio bi to neprihvatljiv slom vere, i prema tome, „jeres”. Ipak, takva veza ostvarenje je Božje volje za razmnožavanjem ljudi; ona podrazumeva telesno spajanje koje, ako izostane, čini brak „ne­ ispunjenim ”, a njegovo postojanje m eđu ljudima neopravdanim. Osim toga, takva veza otvara put i nečistim zadovoljstvima, te je stoga neophodno uokviriti je stabilnim garancijama koje će obezbediti njegovu dugotrajnost. Prva garancija je, naravno, svojevoljni pristanak oba supružnika. Danas, dovoljno je svega nekoliko svetovnih prim era da se to dokaže: fizička privlačnost ili psihološka na­ klonost dovoljno su opravdanje za život u zajednici. No, bilo je po­ trebno mnogo više da bi do toga došlo u srednjem veku. Prema ka­ nonu i Gracijanovom (Gratien) Dekretu iz XII veka, devojčica je mogla da se uda čim postane zrela za udaju, sa dvanaest ili četr­ naest godina; dečaci nešto malo kasnije. Iako su kasnije to činili sa šesnaest ili sedamnaest godina, kako se, u bilo kom slučaju, moglo verovati u iskrenosti njihovog pristanka? Mogli su i odbiti - što se dešavalo i neizostavno dovodilo do skandala. Ipak, roditelji su, na90

ročito devojcicama, nametali načelni pristanak. Naravno, to ne podrazumeva da će u ovakvim prinudnim brakovima moći da se razvije prava bračna ljubav. Ukoliko deca oklevaju da se izjasne, um esto njih odlučiće čla­ novi njihovih porodica, naročito očevi. Pri tome se oslanjaju na či­ tav niz razloga: sina treba udomiti van roditeljskog okruženja i, ako je to moguće, oženiti ga dostojnom partnericom, u skladu sa politi­ kom hipergamije koja je za cilj imala da učvrsti ili uspostavi unosne političke ili ekonomske veze; kćer treba udom iti što pre, m akar i udajom za nekoga ispod njenog nivoa, budući da se time porodica oslobađa troškova njenog izdržavanja, dok u očima oca kćeri iona­ ko nisu imale proizvodni potencijal, već su predstavljale samo dragoceni ulog koji treba što pre unovčiti. Prema tome, potrebno je, pored toga što mnogi etnolozi upiru prstom na „tržište” ili „trgovi­ n u ” devojkama, istaći i razm otriti položaj muške dece koja su se, po svemu sudeći, našla u istom košu. Očigledno, ovako su se ophodili uglavnom velikaši, budući da o njima najviše znamo; usuđujem se reći „isuviše” jer, ako se uzme u obzir d a je nesumnjivo bilo uplitanja rođaka u upravljanje zemljom ili radnjama, princip kvazi-jednakosti socijalnih nivoa, odnosno homogamija, postaje pravilo za obi­ čan svet, odnosno najveći deo populacije, radi obezbeđivanja konti­ nuiteta u vođenju porodice. Konačno, evo pred nama dva mlada goluba, predodređena jed­ no za drugo, nakon pregovora koje su vodili očevi, a ako je bilo po­ trebe za oštrinom, i majke. Prema potrebi, savet je tražen i od „pri­ jatelja”, to jest „opata za mlade", neke vrste vođe priznatog među mladima; a ponekad i otac odabira među devojkama pred čijim vra­ tima bi, u maju, mladići ostavljali cveće ili zelene grančice. Dogovor se sprovodi u delo činom sponsalia; verenici se upoznaju i javno iz­ govaraju verba de future, pre nego što se kucnu čašama. Ljubav na prvi pogled? Razočaranje? Kako su mogli znati? Potom prolazi od­ ređeno vreme, ponekad više meseci, u kojima se nesumnjivo ргосеnjuje vrednost m aterijalnih dužnosti, eventualnih prepreka, koje se tiču srodstva, nečasti ili prevare. Čin nuptiae, koji sledi, od suštin­ skog je značaja, a m ešavinaje rimske tradicije, hrišćanskih potreba i germanskih običaja. Najpre, valja objaviti na sva zvona daje uspo­ stavljen dogovor između dve porodice: dolaze rođaci i prijatelji, do­ 91

nose poklone, miraz, pozivaju se muzičari, komedijaši, organizuju gozbe i slavlja - što je dovoljno da proguta ono što jedan đenovljanski trgovac zaradi za šest meseci u XIV veku. U Italiji je, zbog oči­ glednih zloupotreba, gradska vlast morala da nam etne ograničenja na raskošne proslave. Bračna veza se proslavlja u devojačkoj kući; svako se pokazuje u svojoj najlepšoj odeći, kao što se to vidi na ču­ venoj slici Van Ajka (Van Еуск) iz 1435. na kojoj je predstavio brač­ ni par Arnolfini. Budući supružnici nose kape, dok mlada nosi odeću raznih boja, naročito crvene boje, nikada bele. Prema jednom jevrejskom običaju, iznad njih se zateže veo {pallium). U skladu sa rimskom tradicijom, otac vodi svoju kćerku za ruku koju kasnije predaje u ruku njenog budućeg supruga: na taj način predaje m u manus, vlast nad ženom. Rimski i germanski običaj je da supružni­ ci izgovore verba de presenti što predstavlja oblik konačnog zaveta koji je jednak pristanku: nema mnogo izlaza za buntovnicu koja od­ bija. Potom supružnici jedno drugom stavljaju burme, antički sim­ bol, kao svedočanstvo njihovog zajedničkog zaveta, ali ne obavezno na levi domali prst koji je, kako su verovali Stari, bio direktno po­ vezan sa srcem preko krvnog suda i nerva. Prisutna su dva, a mo­ žda i više svedoka, jedan od njih može biti svešteno lice, drugi pisar koji će pročitati ono na šta su se materijalno obavezali očevi budu­ ćih supružnika. Potom se svi u povorci upućuju ka Crkvi gde se pri­ m aju zaveti i blagoslov Crkve; ipak, ovaj „verski” obred nije bio uobičajen sve do XIV i XV veka, kada je sveštenstvu najzad pošlo za rukom da ga nametne. Do tog doba, taj poslednji čin održavao bi se van zidova Crkve, na trem u, ante valvas ili in facie. Misa u znak za­ hvalnosti Bogu, koja sledi ovom činu, prilično je skupa, tako da su radije primali samo blagoslov, budući da zavet daju mladenci jedno drugom. Do dana današnjeg održao se običaj da, nakon toga, povorka, obasuta zrnevljem u znak plodnosti, praćena raskošnim veseljem, krene na gozbu, naravno, ako je porodica imala dovoljno novca da to priredi - i o tome nam svedoče kraljevski jelovnici; ali to je samo obična reprezentacija, jer mlada, iako prisutna na gozbi, ne jede. Moraće tako da sačeka završnu etapu u kojoj se stavlja poslednji pe­ čat na istinsko sjedinjenje supružnika: to je isključivo dužnost že­ na, dok muškarci pevaju i viču vesele i raskalašne pesme i melodi­ 92

je, daleko od bračne sobe. Mladenci odm ah ležu u krevet, koji je prethodno blagoslovio sveštenik; odeću im skidaju žene koje se sm atraju iskusnima; muškarac m ora da prođe kroz obred „odvezivanja" u kojem se trake vezuju oko njegovog uda, a zatim odvezuju, što predstavlja oslobađanje njegove muškosti. Nakon što im se donesu šato, čaj ili aromatična vina, zbog navodnih afrodizijačkih svojstava, mladenci ostaju sami. No, dugo vrem ena održao se obi­ čaj da jedna od babica tokom noći dežura u blizini mladenaca, ka­ ko bi ostalima javila d aje došlo do telesnog sjedinjenja, naravno ako i nju o tome obaveste. Što se tiče glasina o pojasu nevinosti koji tre ­ ba otključati, ili o pravu na prvu bračnu noć, prema kojem je velmoža imao pravo da prvi oduzme nevinost mladi, radi se očigledno o tvorevinama mašte koje su uveli „rom ani”, preobražavajući ono što je do njih doprlo u ostacima o plaćanju poreza vlastelinu, na ime braka protivnog njegovoj volji.

I njegovi katanci Ovde opisujem idealni hrišćanski brak na najvišem nivou, ko­ ji se sklapao u periodu od IX do XII veka: bilo da se radi o braku iz­ među velmoža ili u narodu, on podleže pravilima koja će se, napro­ tiv, sve manje i manje poštovati. Što se tiče pravnog okvira o kojem još ništa nisam rekao, on daje posebnu, ponekad veoma m račnu no­ tu fizičkim i m oralnim obavezama supružnika. Pre svega, ne treba zaboraviti da se poligamija žilavo drži, uprkos stalnim napadim a Crkve. Ova praksa, aktuelna od antičkog do­ ba i kroz srednji vek, kod Germana, Skandinavaca i muslimana, ne zasniva se, kao što mnogi uporno tvrde, na nezauzdanoj, sebičnoj muškoj seksualnosti koja ženu svodi na običan predm et muškog za­ dovoljstva. U tadašnjim demografskim okolnostima, kada je harala visoka stopa sm rtnosti usled brojnih faktora, poligamija je bila ne­ minovan izbor za onog koji se nadao brojnom potomstvu, samim tim što su muškarci držali u svojim rukam a zavidna materijalna do­ bra i moć. Krijući se iza nevinog oblika konkubinata, poligamija se čvrsto držala i na kraljevskom dvoru, kod Karla Velikog i ostalih kraljeva koji su se hvalili da su prim erni hrišćani. U poluzvaničnom 93

skromnije slojeve stanovništva usadilo se osećanje dđu aristokratačesto neuravnotežen zbog starosti udovice, bio neklinavskom svetradicionalnog bračnog reda, odnosno poremećaj drilla, više žena, Ponekad je trebalo skupo platiti neku vrstu poreza n;kve, omogućavlastelinovoj volji, i to mladićima u kvartu i vođi u takvom kon„opatu za m lade”, ponuditi im svima da piju, p rira naslednicima, erotske igre. Ponekad ni to nije bilo dovoljno da se izrimer Viljema ri”, bučna i razdragana povorka prerušenih mladićamo normanski vaju raskalašne stihove pod prozorom mladenaca. At u XII nikada slave padale na jedan od buntovnih praznika - na Svćia kao zakoniSvetog Jovana ili Prvi maj - žene bi mogle da se ukljiije govoriti, izna ponašanja". Dugo vrem ena su istoričari, naročito istoričari pi: krvno srodli prirodu obaveza koje preuzimaju dve porodice u trodnosno da izčenja braka. Budući da su se ljudi u praksi ugledali stav ni u čemu pravo i kanone, na germanske i antičke običaje, i btomstva, što bi praksa evoluirala tokom srednjovekovnog m ilenijum ezahvalni zase od regije do regije, da i ne govorimo o neverovatncvele do ojačaniku koji su koristili pisari i zapisničari, čitav talase, njenog ргоstudija pokrenut je ovim pitanjima; i svaki pokušaj oilo kakve krvtresu bio bi uzaludan, iako bi se time dobila nauka, а' otvoreno prislučaj. Ja ću se držati najjednostavnije teorije. Prema je skoro svojuopšte nije tajanstven: da bi brak bio postojan, potrelincestuoznim ka od strana garantuje za to. Iako bi se mogla zadovc veze između cima i gestovima, Crkva je već prilično rano, oko VII su i u građanbe preuzela ove svetovne elemente; ali izgleda da u njiog zgušnjava­ la, kao što to većina istoričara i svi etnolozi čine, ozn d a traže žene razmene: kao da se radi o kupovini žene i da se daju ga suočili sa ličvršenje kupoprodajnog ugovora. Sve ove prakse su nesj zemlji, a po le nam samo tragove, ali i danas možemo vrlo lako di na kumove i njihov mehanizam. Otac koji daje svoju kćerku i preda) venčaju. Tanus budućem suprugu, očekuje da ona ostane u dobro se pravila krnom položaju: stoga on zetu prepisuje stvarna dobrancilu u Latrazaradu, nakit, zemlju i eventualno rentu, čija se vredn'. samo najblipokazuje i navodi, sve to kako bi se istakli položaj i pođcršiti pravilo ge koja će, izuzev u retkim slučajevima, preći da živi kuke, bilo ргеža unapređenog u upravnika miraza - dos ili dotali koji, sem ako 96

ne pripadate visokoj aristokratiji, i nije mnogo upućen. U obrnu­ tom slučaju, incest je predstavljao savršen izgovor za raskid braka, kada bračni par nije mogao da ima dece, ili kada je žena jednog rat­ nika na svet donosila samo kćerke. Jedan od prim era čuvenih po skandaloznom karakteru i dram atičnim posledicama bio je raskid braka između Alijenore Akvitanske i Luja VII kome je bilo potreb­ no petnaest godina da uvidi da je u krvnom srodstvu sa suprugom i da zatraži poništenje. Zbog toga je uvedena obavezna istraga pre braka, a 1215. godine i donošenje dozvole, odnosno prava na brak, nakon što se prethodno dokaže nepostojanje krvnog srodstva. Neminovno popuštanje doktrine po pitanju incesta dovelo je do istovetnog pokreta kada se radi i o ponovnom stupanju u brak. Kada se jednoj ženi koja je bila udata, a potom odbačena pod izgo­ vorom da je sterilna, na čemu se i Crkva bogatila, zabrani ponovni ulazak u brak, nešto je što možemo zamisliti; da muž otera ženu bi­ lo je, u principu, zabranjeno, a inače i retko, ali kada se dogodi, ne­ sumnjivo je bilo znak slabosti i kaljalo je ženin ugled. No, slučaj udovica bio je sasvim druga stvar. Iako je udovac mogao da se, na­ vodno, bez poteškoća, ponovo oženi, udovica, nakon smrti muža, nije bila oslobođena od manus koju je on položio na nju, nakon što ju je preuzeo od glave porodice kojoj je pripadala; kao i u slučaju odnosa vazal-sizeren u ratničkom svetu, odanost nije mogla da se daje dva puta različitim ljudima. Ipak, demografska struktura sta­ novništva nosila je sa sobom rizik da dovede do povećanja broja mladih udovica, među kojima su neke bile i bez dece. Njihove po­ rodice slabo su se mirile sa preporukam a Crkve: da ih pošalju u m a­ nastir; no, nisu mogle ni da zatvore oči pred opasnošću od razvrata; osim toga, budući da su povratili manus nad kćerkom, roditelji su mogli da se nadaju da će na njoj ponovo moći da ostvare neku dobit. Pod pritiskom aristokratije, Crkva je morala da prihvati m o­ gućnost ponovnog stupanja u brak, ako ne na koncilu iz 1215, on­ da barem jednu do dve generacije kasnije. Doduše, u društvu vla­ snika dobara, pregovori neophodni za ugovaranje m aterijalnih uslova novog braka bili su znatno teži; takođe u trenutku izbora no­ vog prosca. Najčešće je udovica morala da prihvati manje raskošan, hipogamski brak; nisu mogli baš svi da prođu kao Alijenora Akvitanska, koja je jednog kralja zamenila drugim. Pored toga, m eđu 95

skromnije slojeve stanovništva usadilo se osećanje da bi takav brak, često neuravnotežen zbog starosti udovice, bio neka vrsta rušenja tradicionalnog bračnog reda, odnosno poremećaj društvenog reda. Ponekad je trebalo skupo platiti neku vrstu poreza na brak protivan vlastelinovoj volji, i to mladićima u kvartu i vođi njihove bande, „opatu za m lade”, ponuditi im svima da piju, prirediti više-manje erotske igre. Ponekad ni to nije bilo dovoljno da se izbegne „šarivari”, bučna i razdragana povorka prerušenih mladića koji viču i pevaju raskalašne stihove pod prozorom mladenaca. Ako bi ove pro­ slave padale na jedan od buntovnih praznika - na Svetog Valentina, Svetog Jovana ili Prvi maj - žene bi mogle da se uključe u „ova buč­ na ponašanja”. Dugo vrem ena su istoričari, naročito istoričari prava, ispitiva­ li prirodu obaveza koje preuzimaju dve porodice u trenutku zaklju­ čenja braka. Budući da su se ljudi u praksi ugledali na građansko pravo i kanone, na germanske i antičke običaje, i budući da je ta praksa evoluirala tokom srednjovekovnog milenijuma, razlikujući se od regije do regije, da i ne govorimo o neverovatnoj zbrci u rečniku koji su koristili pisari i zapisničari, čitav talas minucioznih studija pokrenut je ovim pitanjima; i svaki pokušaj da se one pre­ tresu bio bi uzaludan, iako bi se time dobila nauka, ali to nije ovde slučaj. Ja ću se držati najjednostavnije teorije. Prema njoj, princip uopšte nije tajanstven: da bi brak bio postojan, potrebno je da sva­ ka od strana garantuje za to. Iako bi se mogla zadovoljiti samo re­ cima i gestovima, Crkva je već prilično rano, oko VIII veka, na se­ be preuzela ove svetovne elemente; ali izgleda da u njima nije videla, kao što to većina istoričara i svi etnolozi čine, oznake trgovačke razmene: kao da se radi o kupovini žene i da se daju garancije za iz­ vršenje kupoprodajnog ugovora. Sve ove prakse su nestale i ostavi­ le nam samo tragove, ali i danas možemo vrlo lako da razumemo njihov mehanizam. Otac koji daje svoju kćerku i predaje njenu ma­ nus budućem suprugu, očekuje da ona ostane u dobrom m aterijal­ nom položaju: stoga on zetu prepisuje stvarna dobra, kompletnu zaradu, nakit, zemlju i eventualno rentu, čija se vrednost otvoreno pokazuje i navodi, sve to kako bi se istakli položaj i potrebe supru­ ge koja će, izuzev u retkim slučajevima, preći da živi kod svog m u­ ža unapređenog u upravnika miraza - dos ili dotalicium. Miraz 96

ostaje „vlasništvo” supruge i ukoliko dobije za m uža nekog raspiku­ ću koji krene da ga troši, to može postati uzrok žestokih svađa, pa čak i oružanih sukoba između porodica. Ako ta dobra opstanu, m a­ kar i u samo jednom svom delu, nakon smrti muža, a još rede na­ kon proterivanja, ostaju vlasništvo žene koja može da ih ponese ro­ diteljskoj kući, usled čega se uspostavlja praksa da kćerka koja već ima miraz, upravo iz tog razloga ne može polagati pravo na udeo u porodičnom nasledstvu. S druge strane, muž i tast čuvaju jedan deo svojih sopstvenih dobara, koji se može kretati između 30% i 50% i koji se označava kao dos propter nuptias, donum, „plodouživanje”, što je, prema etnolozima, jednako ceni kupovine žene. Namera je da se ženi, u slučaju da ostane udovica, obezbedi udeo u nasledstvu muža: tako se ona osigurava u slučaju da deca pokušaju da je liše svega. Udovština.se ne srne dirati za vreme braka, a ako se to slu­ čajno i desi, ona se m ora „proširiti” i na druga dobra; o tome se bri­ ne Crkva. Iza ove rudim entarne slike krije se verovatno velik broj dvo­ ličnosti i svađa. No, zapazićemo da žena kada se uda, iako nem a pravo na upravljanje ovim m aterijalnim garancijama - što je, u pravnom smislu, svodi na status „večne m aloletnice” - ima oca, braću, rođake koji se sigurno, s mačem ili batinom u ruci, ne mo­ gu tako lako prevariti. A kada se postavi pitanje nasledstva pokoj­ nog muža - koje se ili deli na jednake delove između sinova i nevenčanih kćerki, ili se daje prednost jednom od njih, najčešće naj­ starijem sinu, ili se u oporuci skoro celokupno nasledstvo ostavlja jednoj glavi - žena i dalje ostaje gospodar svoje „trećine”, odnosno svoje „udovštine”. Naravno, ne nedostaje slučajeva u kojima su že­ ne ostale lišene svega, pa čak i pomoći porodice u kojoj su se rodi­ le; takvi primeri protivreče mom optimizmu - no, ja držim da ih nem a puno. I konačno, u susretu sa smrću uspostaviće se jednakost, doći će do kompromisa između supružnika. U grobnice „velikaša” sa nji­ hovim epitafima, kao i u grobove običnih ljudi, iz naroda, koje nam otkriva arheologija, polažu se oba tela; službe za pokoj duše, „zadu­ šnice”, ne prave razliku između polova; porodice se takmiče u po­ božnom zanosu; a Crkva, u zgrtanju bogatstva, čvrsto drži do ove jednakosti.
View more...

Comments

Copyright © 2017 KUPDF Inc.
SUPPORT KUPDF